Stražilovo

■чз 123 е >-

је 1 , која мушки ерчаио бранећи евоје филозофскс принципе под хришћанским рукама пушта душу ? Нијс ни један ни други а ииак има нешто и од једног и од другог. У том лику, који тако живо ириказује унутрашњу душевну борбу, чежњу за спознањем истине, дубоку тугу због бескорисне борбе духова, наду на најзадашњсискунљење и крај мучне борбе, чини се гледаоцу да опажа једаред хришћанску, други пут онет поганичку мученицу. И јсстс то мученица, но ие мученица, коју раетрзају дивље зверке и која умире од удараца Фанатичне гомилс. Њено је мучеништво царски дијадимат, који као несносан терет терети лену њеиу главу а помножава душевну борбу у унутрашњости јој. Да ли Ке доживети краја својим мукама? Да ли ] гс и за њу сванути дан, кад ћс крај ногу својих видети сломљене златне ланце роиске? Да ли ћс бој, 1што у њених грудих тако жестоко бесни, икада престати те се растворити у дивну душевну хармопију? Но дајте најнре да испрнповедим историју лепс Атеиајиде, чији лик овога часа посмотрисмо, па ћете у њој наћи жељена одговора. Давно се всћ у римској држави беше променило све, кад јс Теодосије II, унук великога Теодосија а син славне Елије Евдоксије године 408 ступио па престо Византије. Није толико иодела државе на двоје донринела те се из основа изменила Физијономија светскога царства, колико је велики верски преврат државу и друштво одвсо на нове стазе те створио нове иазоре. Гоњено и трпљено хришћанство ностаде веромвладарицом, па и*ако је декрет, којим је цар Константин хрншћанство на место погаништва поставио био државном вером, нашао у Јулијану Отпаднику жестока противника, то се ипак није могло више ни сумњати, да је ггајзадашња и одлучиа победа нове цркве била всћ чин, против кога се могао дићи само онај, који се у тренутку непојмл.иве заслепљености осмелио, да задржи наравни ток ствари. Нагло се промениле улоге а с њима и сценерија. Од гоњенога хришћанства иостаде вера владарица, од господарице поганичке вере постаде најпре тршвена, па за тим гоњена поганичка јерес. Ако су пре нотребни 1 Ипатија из Алексавдрије била је ћерка математичар I Теона а жена ФилозоФа Иеидора и одликовала се лепотом и МЈралношћу. Кад је године 415 после Христа букнуо народпи уетанак уелед тога, што су Чивуте про гаљали, убијц н .у као учитељицу ФилозоФије Фанатичко ХЈтшћанско становништво.

били едикти толеранције, да сс ие гоне Хришћани, то су сад такви едикти били једина заштита за гоњене нристалице ногаииштва. Било је довољно мало столећа па да се уведе нромена у светском рсду, какву донде а и од оно доба иије у такву обиму доживело човечанство. На жалост је хришћанска црква, сад наједаред поносиа носилица новога моралнога реда у свету, добивши ирвенство изгубила свој симпатични младачки лик. У борби, коју јој јс сад ваљало издржати, да би учврстила своју власт не као религија у ширем смислу, него као црква у ужем смислу, на жалост се латила и оних срсдстава, којима се некад иослужило погаништво, кад је ваљало сузбити божанствену науку Снаситељеву. Догме и култи, саборски закључци и верски чланци, деФиниције и тумачења дођоше на место нрвашњих иростих наука. Прва иоследица те метамор®озе беху разилажења у мишљењу међу самим хришћаиима, цеиања у црквене Фракцијс, устапци и иобуне,. борбе и ратови, с којпма се по нужди нађоше и сви они изгреди, којима је тадашњи римски свет сам себе ноиижавао. Колико се Хришћани, док су били гоњени и нотиснути, свим врлинама одликовали пад поганицима, толико им морално стање ностаде слично стању ноганика, од како хришћанство ностаде вера владарица у римском царству. Претеривање у аскези и непоштовање брака потпомогоше неморалнбст, владу у држави Фанатизма. Вера у то, да се савршено схватило, како ваља решити светске загонетке, одстранила је не само сваки осећај смерноети и скромности, него је људе начинила н суровима, без осећаја и свиреиима прсма сваком, у кога нису имали вере да ће оно схвати ти, т. ј. нрема свим иноверцима. 2 У оваким приликама није било чудо, што је већ Теодосије Велики године 380 могао издати славни онај едикт, којим се сваком римском грађанину иалаже да прими хришћанску веру. Тај се едикт свугде извео, на ипак је билојош много Римл.аиа и Грка, који му се нису хтели иокорити. Нарочито се није иовиновала Грчка, којој су становници још једнако жртвовали боговима и држали се старих филозофских наука. Велика школа у Атини још је једнако важила као расадница јелинског образовања на чак су и хришћански теолози из Атине набављали 2 ОИо Неппе ат Ећуп. ОЈе Ргаи т с1ег Кн11иг§е8с1ис11(;е. Вег1т. 1892 >