Stražilovo

-*з 124

потребно знање, које их је оспособљавало да де лују као учитељи и беседници. Један од најпознатијих ФилозоФа у оно време на оној школи био је софиста Леонтије. Он је опште важио као један од највећих зпалаца; као зјело богат човек био је и иначе уважен. Ну највећа му је дика била његова леиа и духовита ћерка Атенајида. У поганичкој вери однегована, под уиутством очевим посвећена у мистерије филозофских знаности, била је Атенајида скроз п скроз образована те је међу вршњакип,ама својим светлила као ретка звезда. Појезију и риторику знала је у прсте, бавила се вештинама и проучавала је знаности. Ретко је зацело игде било спојено толико женске умилности и научности, чедности и слободе духа, женске скромности и самосталности у једном једином лицу, као у Атенајиде, те славпе ћегже славнога оца. Још је рано сазнала и за приициие хришћанске цркве. Прелаз са Платона на науке хришћанства није јој бпо тежак. Проста па ипак узвишеиа наука Назарећанииова допала јој се. Ма да је била незнабошкиња, ипак се као филозоФкиња дивила науци Христовој па често се дешавало, да је у разговору с оцем изјављивала своје назоре о том. Тада се догоди нешто неочекивано. Њен отац Леонтијс умре те се у нородици изроде распро о наследство. Атенајида мораде ираво своје тражитп у престоници. Са својом тстком, очевом сестром, оде у Цариград, да онде цару преда своју молбеницу. Како ли је морало бити у души младој филозофкињи , кад је ушла у ирестоницу источпог рпмског царства и познала живот у њој. По

улицама је беснело верско трвење и борба странака. Још је становништво било под утецајем страшнога устанка, који је букнуо, кад је Аркадије Аријанцима хтео нонешто да поиусти а патријарх се Јоваи Златоусти томе опрео. Још се једнако говорило о том, како је царица Евдоксија изгнала тога великога човека и још се једнако кувало у циркусу и по црквама у Византији.* Тавница и смрт чекала је ревноснога противника а изгнанство и екскомуникација свакога, ко би нокушао да се опре моментаној догматско-црквеној струји. Док је у вароши беснео бој о догме, дотле се млади цар бавио решавањем богословских питања. ТеодосијеП био је учен, али слаба карактера и неповерл.ив, те се дао да га у свему руководи старија му сестра, енергична Аугуста Пулхерија. Не он, она је унраво била владар и под њеиим се надзором млађаии василеј васпитао у побожности и моралиој чистоти. Царски двори у Византији личили су манастиру, у којем се без престанка моле Богу. Ту је било седиште праве цркве, не ортодоксије, у чијем се духу управљало ве ликом државом. Пулхерија је била душа двора и државе и мора се иризнати, да је та чудиовата жена, ма да би је човек са сле .нС јој всрске ревности кадар био и осудити, ипак с друге стране ирестолу Теодосија II била заиста иа дику. Двор у Византији никад није био једноставнији, ницад није имао мање захтева, пикад није у њему владао строжији морал, као баш оида, кад је њиме уирављала иобожна и строга Пулхерија. (Наставиће се) * БеороИ Еапке. \УеИ;§евеШсћ1е. IV. 1. ^ејргј^ 1883.

Л.Л А /V АЛ. АА А А АЛМ ■еЛ:

1. Г\ Г\. Г\ Г\ Г\ Г\.Г\ У\_'

КЊИЖЕВНОСТ

д®?р-\-Г\У \Ј~ ЛЈ~\Ј~'\Г\Г \Ј \Г\Ј~

1А1 ^егИе а^ап^ 1:ои1

^ене

прошлогодишњем „Стражилову" (бр. 18. 19. 20.) написао сам: оцјену ст. слов. граматике од г. Л>. С—ћа, израМислим да сам доста

, 1X0

и 1

1 Говорвћи б иотреби Брозове ст. слов. граматике у Хрвата, заборавио сам ондје иаиоменути Дивковићеве Облике ст. слов. језика, али ствар се не мијења, јер но Јагићеву мишљен.у није ни та нпсол. књига врпједна. в. А гс 1 пу VIII. 141.

јасно и ако укратко ноказао њезине празнине, недостатке, и што је главно: неразумјевање Лескина, за чије се име заклонио г. С — ћ. Одмах за тијем написао је и г. Живановић своје иримједбе, и показао такође њекоје погрјешке, што по ствари што по језику, којих би најмање смјело бити у школској књизи. 0 научности код такова посла не може бити ни разговора, и о томе ће се свак увјерити, ко