Stražilovo

-кз 119 е *-

,.1»елик,а!' ; дрекне Каравида, тек сад прозирући кроз ону маглу Беликинијех ријечи, шта је смјерила. „Ногледај ону гранчицу!" и Велика нружи нрст виру, а и не види Каравидина ужаса. „Доченао је вир па је врти, врти. Ено је вуче доље, а она се не да. Исттри јечила се те стала као човјек на меку калу, на полако, нолако упада иа ниже. До ноловине је увукао вир. Гле! како се нрегибље -— отима се. Само што не проговори, само тпто ие викне: помажите! Будало! Што се бојиш? Под водом ти ие ће бити горе, но што ти је сад. Одвојена си од стабла, од оца и мајке, од свега, што ти је драго — што се браниш? Што ће ти јоиг живот? Та и онако ћеш свенути далеко од својијех. Боље ће ти бити ту иа дггу, но да те вода на обалу избаци и да ти суггце сву крв испије иа да се од сухоте скоцаш и да те грабљива рука човјечја дохвати и у ватру баци. Смрт ти је овђе, смрт те чека и ггослије, па иека се бар и то птто прије сврши. Буди јунак! Тако! Тони, тони! Ма што ти је? Што си опет издигла главу? 11Гто још врхом провирујеш? Да знаш, како је тамо доа»е добро, не би се ни часка отимала. Хајде! Или чекни, малко чекпи! Заједио ћемо!" И вода пљусну. Вир се отвори и затвори, а ттоврх и.ега надуше се неколики мехурићи, ситнији и крушшји, гга тек попуцаше.

И чу се само страшан јаук па тек бн као и тгрије: таласи Миљацке и даље се ломљаху о брвна, а вир је и дал>е играо коло, које је новео прије незапамћенијех година. V. Мало иослије враћале се тијем гтутем пеколике Сарајлиј е. Из далека запазише женску нрилику; лежи као трупац багп уз саму обалу; мало да мрдие тта би је прогутала отга дубипа, да је витпе никада живу не врати. С тешком је муком освијестише. Каравида је отворила очи, али што је говорила о ви]>у, о Велики — ти, Боже, зпај ! Више је однијеше, но што је одведоше кући. Шест иеђеЈва није устала, а, док је боловала, бунцала је. Њен бабо и огти, тито су је гледали, имали су ттгта и чути. Из опијех иепрекидапијех ријечи разабрали су страшиу истииу. која се у брзо и потврдила, кад је Мил.ацка избацила Велику. Сви је жалили, искретто је жалили, али тек рекогне: Велика је шенула. * *

И дапас, кад Пепго са својом Каравндом изађе па гробље, да ггрелију гробове својијех родитеља, не заборав.вају нрелити и огтај гроб, у којему је јадтга утопљеница боравила мртвијем санком. Мита Шивковик

МРКИ ВУК Истогиски 1 'омлн Адама Креховјкцкога П ревео с гшљског Рајко

р рис.туп Бинч од Шамотула Јеликим нлочипом и нссрећом остаде обележе7) на година госиодња 1331. Вннч од Шамотула, родом Наленч, војкода нознањски, доведе у земљу крсташку силу, да се освети краљу Владиславу, кога лваху Локтек, гнто му јс одунсо великонољско иамсспиштво,

Пролише се иотоци крви, читава се земља зави у црио; где беше камен, остаде рушевина; где беше дрво, гариште и иенео; гдс пре цветаше живот, весеље, обиље, онде остадоше цигло гробови, невоља и очајање. . . У послсдњем часу, кад век беше нропаст на прагу, раскаја се Бинч, одметну се од Крсташа и, с номоку његовом, смрви краљ иајездничку силу у крвавом боју код Пловаца. Победаје та,