Stražilovo

-чз 1?9 (•>

ДумВариша бијаше у вјерском погледу иеома сношљив, па му се чии.аше, да би поштен човјек, ма и пе био сам побожан, морао ипак туђе увјерен.е штовати; а да би у иеким пршшкама могао, без свога зазора, чак и нркни штогод приложити. ТТТтп се п.ега тиче, кад би год на просјака наишао, он га никад не питаше, да ли се крсти или клања, но би једнаким пијететом, по могућиости, удијелио свакоме. Та то тако дуиш годи, кад човјек може да своме искрњему каку услугу учини! Али су људи, људи; наиме: прије злу, иего ли добру наклоњени, и што су год у бољем положају, то се мање за собом осврћу. С тога се биједни жупник слабо чему више од п.их надаше. Особито му се чињаше, е је млађи нараштаЈ у његово.ј нарохији, што се вјере тиче, страшно осуровио. Он, нопа, пе бијаше то још никоме живу казао, али, Боже прости. ко би данас у л... ској парохији примјерна христијанина тражио, заман би га у његовом стаду тражпо. У ЈР** живл.аше, истинабог, честита једна душа, коју народ у селу и околшш бијаше прозвао „сиромашком мајком" ; човјек поштен и душеван, готов да се свакоме у невољи уз бок пађе; али гле иевоЉе! тај племенити човјек, та бијела врана, тај Симо Пупић, којега свак жив у ошнтиии штоваше, не бијаше нопип једновјерац, иего п[)ипадник „старе вјере" — шизматик! Било како му драго, старцу свештенику нуцаше срце па помисао, е у тој трошној л . . . ској богомољи, тако зануштеној, да јој се од влаге почињаше већ и шљеме рушити, пе бијаше могуће преко годипе ни толико новца Скресати, колико га требаше, иа да се о Петрову сајму набаве нове јаслице и остали намјелптај за најчеднију Витлејемску нојату. Ето рашта се Дум Бариша бијаше онако у мислима занио. Положај његов бјеше заиста плачаи. Док толики његови другови по сусједним парохијама, ако и пе бјеху пмућнији, а оно бар имађаху своју иотребицу, дотле њему бијаше суђепо да узднше за најпречим потребама своје богомоље. ]1 Најзад, требало је, штоно реку, стегнутп душу у се и ћутати; јест, ал' то бијаше

тежак в]>ло тежак иосао; тако тежак, да се сиромах иона, уза све Мартирго нанрезање да оно ишчашено дјетенце куд н камо исцијелп. пе могаше измиритн мишл.у, да и о.ве године своју стару жел.у немилице п|)егори. Час ио час, па се лагано бјеше и мрак ухватио. Враћајући се из цркве са иеповиједања, мишљаше Дум Бариша још једнако на своју Јгедаћу. Прошавши мимо лучицу, угледа у њој виши број л . . . скијех лађа. То попу малко умири. Сад бијаше бар сигуран, да је понотњој миси зајемчен обилат б])ој учесника: рибарске лађе ријетко када у очи Божића из луке излазе. На мору не бијаше много вјетра, ама колико га бјеше, бјеше мрзао; валови додажаху на махове, па се ломљаху о обално стијење својом обичном хуком. С опу страну мора. куле свјетилнице иочињаху се већ прижижати, а градски станови, што се бијаху изредали уза саму обалу морску, изгледаху одовуд као голема свијетла гуја, што се низ крај п]»ужила, па трепти у мраку. И у граду се, дабогме, слављаше Христово рођење; али тамо власти пе одрицаху божјим слугама своју ])уку помоћницу. И дичном се старини чињаше, као да му вјетар, својим нотмулим Фијуком, доноси са ши])оког мора веселе гласе опште радости, и као да су све оне ватре, расијане но игалу, ватре истом наложених бадњака. Стигавши сјетан, иевесео у нарохијски дом, затече Марту уз огњпште; стара служавка притицаше ватру са нешто суварака, што их бијаше пред вече за кућом усјекла. Чедна со>г>ра у још чеднијој трнезарији бјеше већ постављена, риба испржеиа, зеље оба])ено и зачињеио, и још је само требало да се иилав свари, па да се сједпе па вечеру. Хеј, судбо клета! човјек мора да на овом онаком свијету многу горку капљу гуцпе, и да с.е мало ио мало својих најмилијих идејала од])ече, оних идејала, које је највишом л,убавл.у његовао. Па кад је така судба велике већине самртних .људи, зашто да јој се баш отимље један духовпик, и то главом узорни л . . . ски иона?