Stražilovo

-ЈЗ 218 Вт—

дика својом руком, већ га је само потписао, али се и по дикцији и по мислима бистро види да га је он некому у неро казивао, тако да га слободио можемо бројити баш у нрава владичииа писма. Ја га овдје сасвим вјерно штамнам, придржавши и стару његову ортограФију. Иоштенни Господине Докторг Маринковићу! Л нЈесамЂ 10ШТЂ издравЈо, али самв се добро поправш. У мо1ои болести а самв и о смрти ПОМБ1ШЛНО, него ова мнсао ни мало мени шкодила н!б, но шта више, зраке су ми душевне лакше кроз тЈело проницале, како сунчане зраке крозт. танке и раздробл^не облаке што лакше проничу. Мол е идеа мсфу небесима и гробницомТ) см г 1;ло лећела, и а самв смртв овако разум^о: или е тих1ии, в^чнни сааг, кои сам боравш иређе рођена; или лако путованФ изљ св4та у св^тг, и причислћнћ безсмртноме лику, и в^чито блаженство — Н се ада нимало боло тесамв, ербо у мени адска душа Н1в, и л Бога не нредставламг као Нерона и Мухамеда П. но га, представламг но Шговомг Величеству, за духа иревеличественога — премилостивога своима тварима — 3 самт. душу човеческу представлао за некЈи таинственвти фокусБ, коа, како се раздвои одг тЈвла, сине хитром /Б зрачицомг, и запали бесмртнБ1и пламг нашега в г Ечнога живота и блаженства на небесима — А наше лдно тјело што е? угоштеше и попиран1в земалБскога гада глибина, одт. кое се гади — прашина, ст> којомг се вихорови ругак и играго — нбомт . бистре источнике водене муте — нбомђ саине зраке сунчане затмиваго — и великога чуда, колико мб1 ово ништавило лгобимо и колико насЂ интересуе ! — 'Пело е много ништав1е но уклении судБ — даи буди изломлФна стакла купе, У Бечу, 6. априла 1893.

калави Чифути и пометнути трговцБ1, те ш продаго — а наше тјело безт. душе ни зашто не служи — Досадихг Вамг, но то е крива доброта Ваше душе, кого сте ми одкрили хиллду самБ сов г 1(5тника имао, одг како самБ се разболш, но самв се наивише Вашега сов-ћта држао и данасв се наивише држимт., ербо самБ вид10, да изг дубине нознанства и благородне душе истјћче — Неки су ме совћтовали, да ништа не мбтслим-б , како ће чов-ћкт, жив'1јти , а не мбгслити ; неки су ме совћтовали, да очи на женскш нолт. не окрећемг, а човћк не може и са смртнога одра, да очи не бацБ1 на красно створешс — Неки су ме сов^товали, да фанеле на тиело ни мараме око врата не носимг — Неки су ме соЈгЕтовали, да двоструку фанелу на тиело и до уших г б обучемт,, на преко н1з вунену мараму око врата, да метнемт. — Неки су ме сов^товали, да лежимт, потрбушке, а неки онетт.

да лежимт. на илећа

Неки на, лЈеву, а

неки на десну и проч. и проч. О б В огомђ Госиодинг Маринковићу! буди ми здравт, и весео, и незаборави твоимт, драгимт, воспоминанЈвмт, Твоега иокренога прјлтела и слугу Владмку Црногорскога П. II. Ићгоша Цетинћ 10/22 Августа 1850 год.

У овоме је писму дакле владика у кратко али сасвим јасно казао што мисли о Богу и о човјечјој души а и о жени, на ко хоће да ирикаже владичино мишљење и осјећање, треба да се свакако иањ осврне. То ћу покушати да други пут овдје учииим, а за сада иека је доста и ово. Милан Рвшетар

„ЈЕЗИКОСЛОВНЕ" КРУПНИНЕ

10 броју „У1епса" стоји па стр. 159: Ж* „I пес1аупо је кабао и „81га2Иоуи" §а' §1:ауак, и кош пек! јипаста, вакп! ро<1 1ШС1јаИта 8. Р. ров1ау1ја у1аге 1ШК .1гоби, с1а НгуаИ о!еИ је21к ос1 8гђа, с1а <1апа8 пе гпаји «грвкј, 1 вИспе НМопје, 1 1о с!акако 0111111 „цо'1а§;јеппп" гопот 1 0110111 јакобси <1ока/Јлапја, којот ве и орбе осШкије „81га2Иоуо", 1ај вуакако и вуакот

ро§'1е(1и пај81аМЈ1 1)е1еМ8Шк1 Иа1; ос1 ауци са8ор1ва, §4о па 81ауеп8кот ји§и Маге". Ја не знам каква је то јуначпна што то пише у „У1еиси", али то знам да та хрватека јуначина не зпа кога је рода јуничинп. Ја не знам ко је ову белешку написао у „Ухепси", да л' ју је нагшсао високоучени г. Пасарић, који зиа и о правопису п то хрватском да пише, или је писао г. Јовап Хра