Stražilovo

чсз '243 ен

јудита П1та, зл.о? Ти дршћеш? Не радујеш ее? Твом. сину красна нада синула, А ти к'о мртва бледа стојинг сва . . . прбдслава Ох да, јер из те наде провидим, Да сии мој навек беше несретан, Ох, навек до сад, само — тајаше, Да жели бити нешто велико; А сад, сад тражи, док злу своју коб Не иробуди из иривиднога сна. јудита То јест, док своје право, нресто свој Од отмичара не извојује. иредслава Можда га ти на све то гониш, је л'? Можда се ти за славом отимаш? јудита За сјајем никад нисам гинула, Али ме тишти, мучи, гледам ли, Где је од нрава јача — отмица. Где добри твој и племенити син, Којп је мудар, смео, јуначан, Ког благослови Бог и нрирода, Који би мого усрећити свет, За парче земље стоји нривезан: За Галицију, тај малечки крај, Што, према трону краља мађарског К'о мален саио разбој изгледа. предслава Ох куку мени! — Кад си поигла за љ, Тада је њему престо предсто.јо, И ти, којој је отац силан кнез, У тој му нади даде руку зар, Да још и већа с њиме постанеш ? Још већа нег' уз оца? Сујето! . . Да, сујета .је то, игго тебе тре Ох будућпости, шта ћеш донети ! ? јудита Не, мајко! Ти ме вређаиг суми.ом том. Четврта појава. г.орич (нагло улазећп), Иређашље ворич Ох мајко! предслава Оине! (грле се)

ворич Оад сам ево твој! предслава (држећи га за руке и гледајући му у очп) Па јеси јг срећан, задовољан, је л'? борич А што то питаш, мајко мила, што? предслава Не таји. Јеси л срећан? Реци ми? ворич А што да нисам? (загрливши Јудиту) Ево љубе ми, Која ми чини рај на земљи већ ; На нам је богом благословен брак. Да видиш само малог сина мог: Већ иде, па ме добро иознаје, 1Га зна да грли и да пољуби И зна, када га шиљем матери, Зна, да јој моју љубав нреноси, И пољубе, што на њ ја притиснем, А и натраг донети од мајке, ПГто ми их она по њем натраг да. предслава (дајући руку Јудити) Опрости ону моју увреду, Мо' син је, видим, с тобом нресретан. ворич (Јудити) ПГта, увреда? А каква? јудита Никаква. Мати ти мисли: ми смо несретни, 'У браку нашем није склад и мир: Ти отимаш од Беле престо свој А ја ти као то иребацујем. борич 0 мајко! Ја сам свико трнети, Ал онет нисам несретан ја, не; Несретнији су, који гледају Г де слепа обест јаше државу. Има л за земљу веће несреће, Нег слепац-краљ и женска управа! Они су, дакле, не ја, несретни. Без хвалисања тако говорим. Та Галиција пре мог доласка Изгледаше к'о опљачкани крај, А сад је ондо свега обилно, И свет је миран, нема тужења.