Stražilovo

244 е*-

•Та давно владам, ал тог не чух још А гле њих овде: тек завладаше Па знају већ н бичем гаибати. Поданетво тужи, пишти, проклиње, Да вриска чак и до нас допире. ПРЕДСЛАВА Нусти их, синко, њихној судбпни, Крокодилске су море сузе то, На зло те само могу занети. г.огич Тако је, мајко. Нека кукају, Васлужили су, мене ради не, Јер ја, сам сретан и без ирестола, Вез бриге, која иде с нрестолом; Но ради тебе, мајко, патнице! Рад тебе, коју срамом осуше. . . Ни оца свога не смем кривитн, Што поверова гнусним гујама, Та њега бол и туга казнише,

Нре времена га савест умори; 'Го знам од мога брата Стевана. — Но када тражим, мајко, престо тај, Због тебе желим, да те уздигнем, Па опадачи, који живе јога, Мек ти се сви до земље клањају. ПРЕДСЛАВА Ох не. пе дај му такво оружје, Ти освето! Јер — ја сам мртва већ, Ја душманима свима онростих, П молим те, не тражи освете. Волиш ли меие, њих заборави, Ту расцепкану земљу осгави, У њој је за те пропаст, осећаи! БОРИЧ Умири се. Заборавићу их. Ал' ко то иде? Енез? Да, отац мој, Одржа реч и ево дође нам. (Наставиће се)

МРКИ ВУК И С т 0 р И С к И р 0 м аii А д а м а к р е x 0 в ,т е ц кога Превео с пољоког Рајко (Наставак)

Први омерови |"ју7|ину л ° је много година од смрти Винча од Ј ј ЈЈ Шамотула, а усиомена на ружну његову издају живљаше удиљ у народу. Затираше јој трагове мудра влада сииа и наследника Владиелава Локтка, краља Кавимира, али смутња у ћудима трајаше још дуго и немирни духови дизаху буне трагом Винчевим, ие хотећи признати великих миели и дела краља-законодавца. Стшиа ее звека оружја, а млади краљ владанте не страхом и еилом, не уз јеку бојних труба и бубњева, — него започе тихи и спори ноеао, који духовима даваше светлоети, отвараше ерца и оплемењиваше савеети. После крвавих бојева беше тај мир изнуреном народу као животодавна роса иосле жаркога дана. Одахнуло се слободније, — али за час дигоше се иза сна бунтовнички духови, којима додијаваше тишина, које засењаваше светлост, којима закоп изгледаше нееносан јарам. И гун1)<1 ху људи старога кова, навпкнути на ратне

труде, називајући миран рад леношћу и тромошћу. Тужаху се, да им рђа убојно оружје, кад им се не да нрилика ратовању. Њима се најпосле иридружише они, који мишљаху, да нови закони, наиисани за целу земљу, иду на штету старих обичајних прописа, да украћују самосталнос.т појединих нокрајина. Оно, што је до сада снајала једино личност краља Локтка, епајаше сада у једну целину писан закон — од сада није витие само краљ један, него једнака правда, једпа влада, опћи дух . . . Започе се тада борба међу старпм обичајем и новим, међу дотадањом тамом и том светлошћу, која, управљана мудром руком краљевом, продираше силовито са Занада и Југа. С трудом и не без жртава иде краљ напред, у наточ тим злокобним жаморима, који се днжу протнв њега у земљи, у наточ грозним оиасностима с ноља. Понајпре прећаше крсташка сила, која још не беше са свим саломљена. У рукама Реда крсташког беше земља Добрињска п део Кујава. С друге стране: краљ чепгки, који се