Stražilovo

чз 248 ез-

се за Винчево сироче. . . . Нека се отхрањује да ни не зна за своју крв, јер срамота је жалосно паследство . . . нека се иросто отхрањује. Тако је за њу боље. Бартош Сила, који ју је избавио, отишао је са света, и тако за тајну не зна нико, осим дадиље детиње, Агате, којој сам зановедио да ћути. . . . Остави ју овде, или ју чувај у Кожмињу, али да јој влас с главе не сиадне. То ти кажем ја, који већ одлазим са земаљскога света и идем на страшни суд. . . . Опамо 1>у и тебе призвати, ако не учиниш тако, како ти кажем на самртном часу! . . . И нремину храбри витез Прибислав, а Маћко се не смеде опрети последњој му вољи. Дете се иснрва отхрањиваше у двору Прибислављеву у Познању, ал' ако и пе беше сведока разговору оченом с Маћком, почело ее и сувише брзо улазити у траг истини. Да ли је дадиља Агата рекла пред странима каку иеиромишљену реч, ил' је можда обратило пажњу оно, на левој слепоочници детињој, крваво знамеи.е, које приказиваше грб Паленча, твшко беше докучити. Нико не умејаше ноказати, од куда иотицаху та нагађања, као што то често бнва међу л.удима, али сви шапутаху све гласиије/

— То је Винчева ћерка, баштиница Шамотула ! Дођоше најзад ти гласови и до пана Миколаја Наленча. Обрадова се он врло томе и одмах се крену, с ианом Венијамином, из Чарнкова у Познањ; беше то за њих једина прилика да се освете; јер ту се више није тицало издајника Винча, него невина детенцета. — Идем краљу — викаше пан Миколај иа ћу да тражим правде у име Винчеве ћерке... Но, дошавнш у Познањ, узалуд тражаху. Прибислављев замак стајаше запуштен и пуст. Дадиљи и детету не беше ни трага. Куда се дело, нико не знађаше. А нан Маћко, кад му јавише за ту иотрагу, бешњаше од зала! — ЈГаж! — викаше. — Винч је оставио иза себе само гагричавуусномену, а никака потомс.тва ! Трага пс беше; еле говорило се о томејош дуго, а пајпосле се заборанило. Наленчи се нигде не номогоше; у опће се нагађало, да је пан Маћко заповедио да се отнреми дсте са света или га чува у кожмињском замку. А то је зпачнло толико, као да ју јс осудио на смрт.

(Наотавиће се)

Ј Ј"Л_ /Л- -ГУ УЛ. ^ ^ ^ ^ Ш!М т М 1 1^1 М » 1 М I м О г ° \ ^ "V \_/ ЛЈ \Ј ЛЈ \Ј \Ј V/ \Ј \Ј \Ј \Ј~ Л_Г \Ј \Ј \Ј \Г

ХИПОЛИТ ТЕН И МОДЕРНА КРИТИКА У ФРАНЦУСКОЈ

, , . исдесет и шестоЈ години свога жиЈ рМ ј^вота, а од сухс болести, умро је *|г>4-ог марта, у Паризу, Хинолит Тен. "°У и.ему је културии свијет изгубио једнога од лајвнђепијмх умних трудбеника, а савремена Фрапцуска најодличннјег свог књижевника, нослије Литреја и Реиана. Тен бијаше заиста онај критичар, философ , историчар и умјетник, који је својим илодпим и разиоврсним радом иајбол.е и пајсавјесиије заступао и, тако ])ећи, реФлектовао нокрет модериих идеја и међуиародну културу данашњег вијека. Његов је живот био: сушто умио па мрезап.е; мета и.егова рнда: естетски, научни и мо ])аЈгпи узгој л.удства. Главпи му идејал бјеше: да служи науци, да јој служи.

ноштено и достојанствено. С тога се слабо обзирао на хвале, којима га његови вршн>аци обасииаху, а још мање на нанадаје својијех противиика, који га нијесу штедјели. Ступајући па књижевно нол.е, бијаше млади Тен одмах ударио иа отнор метаФизичара, који у његовијем теоријама иазираху неку умишљеиу опасност за јавпи морал, за слободио омредјел,еп,е и за л.удску одговормост, те на п, нодизаху страшну вику. Чувеми философ Кузен пастојаше свијем срествима, да му па нут стаме, нротивећи му се но свенаучиштима, но академијама, и гдје год његов утицај могаше да допре. Али ои стога не сустајаше, пе скреташе с пута, него у својој научничкој бистрипи ступаше напријед, ие обзирући се ни ма деспо, пи на лијево; и тако иосгаде, као