Stražilovo

Број 18.

Год. VI.

ВлАСНИК И УРЕДНИК 4 Ш Ж

<У-; >%

У Новом Саду, 2 маја 1893. _____ ^ Г"^ФС1^Г Г

ПЕСНИШТВО

БОРИЧ

ПВТ ЧИНОПА.

КНЕЗ ЖАДОСИА И г I' А НАПИСАО Е. С И Г Л И Г Е ТИ.ТА С мађарског провео Благојо Бранчић

ДРУГИ ЧИН Бортгчов табор на обали реке Шаја; с оне стране мндн со табор Белнн. Расвитак. Прва појава РУЖА (нод оружјем, наслољена па копље, укипљено) И зора руди. Је л' због мене то? Види ли тајне мисли срда мог? Не буд' се, дане, да још бдијем ,ја, Не скидај ноћни вео с лида мог, Не издај ником мога срца стид, Што срамно гле у борби подлеже. Ја, коју отад, сина немају!.', У место сина на бој научи, Љубављу ево надам свладана; Ја, коју некад чека унрава Над ноноситим целим народом, Ни собом не знам, ево, владати; Ја, коју зваху ратном богињом, Јер бијућ' бој уз храброг ода свог Један пут убих во!)у душманског Једној се стрели не знам опрети, Већ, као луда, све је тражим још . . . Јој мени с мојом мушком миншцом,

Кад немам снаге, к-ад сам женскн створ! Из очију му севну искрица Те моје јадно срце запали. Кад причах нашу патњу, бегаље, И како нас је деда гонио, У њега око засја сузама И те су сузе биле варнице, Што у мом плачу не угаснуше. Саучешће, тај дивни осећај, Распалило је ирво моју груд, А после хвала, поштовање му Из тог се разви трн и отров тај. Ја дођох у рај, ал уз иакао. Жену сам грозно етала мрзити, К'о пако сам . . . Ал њега заволех, Ох, заволех, к'о рајске сладости. Тек онда спазих предубоки јаз, Кад већ у њега бејах упала. Јер нема наде . . . љуби љубавцу, А мени оста само скривен јад . . . (свитаље је све јаче; у табору се нојављују војиицн) Док живим, он то не ће дознати, Но љубићу га, док не погинем. Тек то нека ми добра срећа да, Кад погинем, да буде близу он,