Stražilovo

■чз 346 к-

Преко главе је повезала шарену мараму, која јој крије сву косу. Не ногледа ни у кога. Пажљиво снусти служавник на астал, па комс су били таи.ири и остало што треба за вечеру; тада врло брзо прелете очима иа све нас, рече тихо: „изволите!" на изађе. Још Стапија ни врата лепо не затвори, а мој друг замахиу рукама : — Ао, мој брајко ! Та ово је иешто... петито невиђено ! Ко је то?... Чија је?... Од куд она овде, у овом селу ?... у овој нланини? И он се загуши својим нитањима. Мишко иажљиво растури таљире, иамести виљушке и тихо рече: — Де'те, да се не хлади! Али тиме све нрекиде. Сваки п.егов нокрет, опо једиоставио осмејкивање (то ми сад изгледа обичан израз његова лица), увек смишљена учтивост, све то каже: „Видели сте, на зар вам то иије доста!" После вечере се ноче, као обичпо што бива. Нрве чаше одоше врло брзо. Он је сАм наливао из стаклета, али тако, да нам чаше нису гтикад биле празне. Опет се поче говор о свему, што пам па језик дође. — Како вам је, рекох, граница? — Као граница... . Јесте л' били који нут тамо?.. — Нисам — Можемо, ако хоћете, једтгом обићи. Могло би вас тито шта заиимати. — Све је то лено, рекох, али они тамо... Ти ваши Арнаути.... Како ће пас опи дочекати? Мишко подиже своју чатпу. —- У ватие здравље! рече и брзо је испи. Доли одмах вино у све и, тте гледећи у нас, рече немарпо: — Од како сам овде, иије ме ни један узнемирио. Обично ко нређе на нашу страну, тај се више онамо не враћа... С њима човек може да има и задовољства. Да их само видите, кад их иотерају момци; у камен би се завукли, тако се уилаше. — А, нраво реци, утаче се мој друг, да л' си се ти икад уплашио?.. Да л' је тебе кад год било страх? Убојица се јаче осмехну; леже већма

па наслон од столице, ногледи више себе иа рече: — Јесам, брате, јесам. И ја се увек плашим, кад размишљам о опасностима. ■— Како то? — Просто кад о с/граху мислим. Али кад радим отто што хоћу, онога трепутка, кад ми то дође под руку и кад се за то не спремам, оида ми је то сасвим обичпо! Тад се брзо диже са столице, нриђе оној мечјој кожи и скиде прву пушку с реда. — Ако хоћете, рече, да вас унознам једиттим својим пријатељима... Ево. овом сам мартинком убио једног Турчина и оФицира турског. Био је на коњу, после сам другим мстком убио и коња. Што ће коњ без њега! помислих, а ја га за себе тте бих могао задржати... Ииаче добро гађа. Убојица два три нут отвори и затвори механизам на нушци, па је иосле нажљиво остави на исто место. — А ово је наша стара кашикара. Чувам је само из усиомепе. Оп скиде ту каишкару, са беличастом цевљу и избледелим, мпого препуклим кундаком. — Имали смо тада као полупримирје, само се могла по која нзбацити. И ми и они пуцасмо од јутра до мрака... Ја сам био обично целог дана у јендеку, испод иеког шумарка... Лепа хладовииа, место згодно и чим се зацрпи тамо код њих каква лединица, а ја оиалим... Често нута ми се и иричини, али зар су нам меци били скупи! ?... Иреда мном је био њихов велики шанац, тта доста благој коси, а у томе шанцу отш... Турци, већ то се разуме. И један иут нотрча једаи... видео сам га лено... низамје био. Иотрча доле у ноток... Ја опалих и ои посрте једном, посрте иа се диже... Толико ми је трсбало да ноновим још једном и иосле сам лепо видео, како низам размахује рукама око себе, али се више не диже!... Да сте га само могли видети!... За то је и чувам, иначе, видите н сами, много не вреди. Он онет остави пушку исто онако нажљиво, као п прву, на поче руком ии-