Stražilovo

-га 365 и-

зијологије, и ма да су ооојпца одраслп у пстом строгом црквеиом вапту католицпима а обојс постали слободоумп.аци. У Допдсрса, је било идсјалпе олилпскс мирпоћс; ходао је као Илатоп по гају Академа; Молеитот пак био је пеуморни борац, који тражи боја са змајем те иолази да решава „нрастарс мучпе загонстке". Нанротив свеза мсђу Молешотом и Мулдером јасиа је као сунце. Нс. само, што се Молешот иарочито бавио баш физијолошком кемијом тс дакле радпо па. истом пољу, па којсми Мулдср, исго и])е свега, што су у карактеру били слични. Како ли су обојица били готови на борбу! како ли обојица јупачки излазс иа мејдаи! како отворсно исказују своје мисли и иазоре! како ли су обојица до дпа душе уверепи о истипитости Шредсрове пауке, „да јс јаспо опажаи.е уиутрашљнх и спољашљих твари основ свему пашем знању, да јс права. ФилозоФија то, кад сс бистро и јасно иојми оио што је истипито и добро, да радља по таком зиаљу п такој филозофији мора бити сврха иашем дслаљу овде па земл.п". (Оиптп«': 6. Ј. МиМег р. 154). То су хармоничне душе, које су свеспе да су

позване на нешто велико, дппдушманп глупости, борцн са отворепим визиром, а свагда, п свом снагом, што је у љих, устају па заблуде и наетрапости у науци, у л.удском друштву, у настави, у политици п у всри! Позната је Мулдерова борба против ЈГибига парочито у погледу протејипа, од Мулдера оиисапе праматерије свију белапчастих матерпја. Одмах се и Молешот, који јс превео био Мулдеров покушај физијолошкс кемије, здрпи са славпим исмачким кемичарем. Али ие у једиој једииој тачци, пс, у мпогим тачкама, које је Либиг развио био у евојим „Кемпскпм пптаљима", пгго су начипила била сеизацију. Па тај љегов полемпчпи спис, у чијем предговору Либигу дов.икује: „Ви писте физијолог !" и где му без околишеља вели: „Ја бих радо ирећутао био Вашс име, кад не бих у Вашим писмима иопгговао парчс науке, које бисмо сви да уиотребимо, али га без испитиваља не можемо употребити" — постаде љегово ремек-дело, које јс сам издао и иемачки под натписом: 1)ег КгеМап^ (1ев Ке1)еп8". (Наставиће се) Андрија М, Ма пП,

ЈГ\ Г\ Г\ Г\-Г\ УЛ.Ј-У /Л _Г\ЈЛ ЈЛ.ЈЛ }<0) СХХ/Ј','ј\* Г\ Г\. Г\ Г\. Г\ ЈЛ Г\ ЈЛ. ЈЛ.ЈЛ. > ||| Јј'''ЈДИЖЕВНОСТ''"Ј р\Ј \Ј \Ј \Ј \Ј \Ј \Ј \Ј \Ј \Ј •! •р) ^ ^ ^ \Ј \Ј"\Ј \Ј \Ј \Ј.'\Ј \Ј>

АНСЕЛМО БАНДУРИ ДУБРОВЧАНИН

14 јануара о. г. навршило се сто и педесет годнна. како је умро слаг.ми научник Анселмо Баидури, Дубровчапип. Дубровпнк је сачувао велику већипу и:звора за нолитичку и културпу исто])ију српскога парода, а тако и :>>а исторнју срнскога језика. Бапдури ,је сам први Србип, за кога впамо, да је крнтички нроучио готово једипи презнамепит извор за псторију српскога парода прије половипе X вијека и додао му комептар, у којем тумачи а гдјешто и поправл.а Копстантина ПорФИрогепита. За н. можемо казатн, нгго и за п.егова мла1)ега земл.ака Ј. Р. Бошковића, да снада међу најзнатиије научнике својега времена. Славнн га п.емачки научник К. Крумбахер броји међу „највеће (ћегуогга §епбз1е) Филологе" п.егова времепа (1\у. МиПег: Напдђисћ с1. с1азз. А11. ТХ :'5).

Прнје иего што о п.ему нроговорим, спомеиућу, пгго је о п.сму до сад писапо, колико ми је то позиато. Нешто више од трн мјесеца послије н.егове смртн читаше (23 апр. 1743) Франнускн академнчар Фрере у академијиној скупштиии о животу пашега Апседма (Е1о§е с!и Р. ВагнЗип. Раг М Ргеге1). Овај је живот штампап 1751 год. у ХУ1 кп.изи дјела Фраицуске академије (Шз1о1ге (1е Г асас!еггне гоуа1е с1ев јпзсгјрћоп8 е! ће11е8-1е11геб, ауес Метоћез (1е Гл11ега1иге Т. XVI р. 348—355). Ово је највећн чланак о иашем Апселму. Што се нослнје о њему иисало, потекло је већином из тога члапка. У лједу Нијемца Цигелбауера (21е§е1ћаиег): Ш?Лопа ге! Шегапае огсћпје 8. ВепесИсћ, 1п IV раг1ез сНз1пћи1а (I—IV 1П ГоНо. У Лајпцигу 1754) има у IV св. гта стр. 231, 430, 501, 513, 665,