Stražilovo

чз 400 ЕЗ-

у свели сл јсаицима старо Галије, о кљижевној обради старих гоиора: окдитанских, срсдп.еронских и ојлских, о премаети иљдефранског говора, о борби му с језиком латинским, почетак „опћег" француеког јеаика у XVI в., о новопровансалској ренесанси, о узроцима и последицама цревласти иљдефраиеког говора као „опћег" Француског. У шестој глави (стр. 255—326) говори се о образовању „опћег" енглеског језика, о дијалектичним одношајима данашње Белике Британије, о основним језичним скупинама еа разликама им и старином, о књижевној обради аиглосаксонских говора: нортумбрског, кентског и весекског, о препорођају англосаксонских дијалеката и о њиховој књижевној обради у XI и XII в., за тим у ХШ—XIV в., о нревлаети мидландског говора у XIV в., о значају Чоеерова, Гоуерова, ВнклеФова и ЛангЛејева рада у том, о успесима „стандарда" у XV в., о дијалектичној књижевпости у XVI в., о Шскспирову значају у поетављаљу стапдардских норама, о дијалектичним књижевностима најновијег времена: дорсетској, шотландекој и ирлапдској, о превласти стандардској, о узроцима и последицама превласти мидлаидског дијалекта као „опћег" енглеског језика. У седмој се глави (стр. 327—419) говори о образовању „онћег" немачког језика, и то: о простору немачког језика и дијалектичним његовим поделама, о перијоди готској и англосаксонској, о књижевности старој високонемачкој и о дијалектичнии јој оеобинама, о почетку немачког „имнераторског" језика, о књижевној обради дијалеката: алеманског, нидерландеког и саског, о власти латинског језика у цркви, о Лутеру и његовој реФорми у језику, о противиицима му и присталацама у XVI в., о нротивницама му и присталицама у XVII в., о моћи тога језика у XVII в., о дијалектичним књижсвноетима новог неријода, о јевичком еепаратизму нидерландеком, и скандинавском, о узроцима и последицама образовању „опћег" немачког језика. На крају прве свеске говори писац у онће о образован.у заједничкога језика на основу поређаних историских дата, из којих — морамо рећи — доста идејално и самовољно изводи махом субјстстивне закључке. Ту се говори истина о евима узроцима и чињеннцама, које стварају заједнички јеаик, како с поља, ван језика, тако и изнутра, у јеаику; писац још додаје, како су несретни они народи, који немају заједничког .језика, па шта више наговештава На крају и неки ,онћи" човечји језик, којим би товорил.и евл, људи на свету, но докази су, као што изгледа,. ЖосЈа дабави затако заманшу тему. Сем тога има мпого' ствари, које. се не могу потврдити у науци о језику, јср наш нисед'не сматра језик тсао природно-социјалии брганизам,. већ' као нешто, чиме човск може оперирати цо својој индивидуално субјсктивној волј И. Друга је свеска посвсћена искључиво словенским језицима; пиеац такођер износи историске податке и о овим језицима, тражи аналогне појаве са седаи већ испитапих језика старе и нове Јевропе, те тако тежи да одговори позитивно на нитање: да ли се може створити једап опћи језик аа све Словеие? Писац и сувише лако решава то питање у позитивном смиелу. Ова друга своска састоји се из пет глава, напред су иеке претходнс иапомене, у којима писац тврди да се могу применити неки аналогни појави осталих „опћих" језика на словен-

ске јеаикс и предлаже план за то; у глави првој (етр. 3—25) говори ее о три главпе скупине словенских раарсчја, и о сскундарним им поделама, о релативпој снааи одел.ених скупина, о сродству њихову, испоређује се њихова подсла са дијалектичном поделом других свропеких језика, даље се говори о старини слов. .језика, о губицима на Западу и добицима на Истоку. У другој глави (стр. 26 —168) говори се доста опширно и разложно о развитку и судбини црквено-слов. језика и његову културну значају и историској важности његовој. У трећој се глави (стр. 169—236) говори специјално о развитку српског, чешког, и пољског језика на земљишту смешаних слов. разречја, ту је у кратко приказан и историски развитак српског језика од Немање све до садашње српско-хрватске перијоде; чешки језик од доба хуситских ратова па све до садашн.е борбе чешког језика са немачким; пољски језик од најстаријих времеиа иа до данашњег доба. Четврта глава (стр. 237—295) говори на по се о руском језику, који је по мишљењу и доказивању пишчеву у првом реду позван и згодан, да буде свесловенски језик. Ту писац подробно говори о историским дијалектичним погодбама за развитак руског језика, те погодбе поставља — морамо признати — доста субјективно, држећи ее свога личног уверења, да само руски Језик мора и може постати свесловенским. За то износи у овој глави подробно све уепешне ресултате, што их је покааао руски језик не еамо у Гусији, него и ван ње на Истоку и Западу. У петој глави (стр. 290—357) говори и износи теорије о обради „опћег" слов. језика, доводећи рег апа1о§1ат у свезу сличне историске појаве из старијих времена; износи и у повољну облику прикааује теорије о томс питању: .1. Колара, Влад. Ригера, што се тиче књижевне узајамности словенске; а теорије Јурја Крижанића, Јана Херкла, Мат. Мајар-Зилеког, што се тиче вештачког образовања „опћег" слов. језика; азатимизноси посебне теорије и мисли о образовању једног од слов. говора за свеслов. језик, као теорије Добровског, Пухмајера, Ј. Јунгмана, II. Ј. Шашарика, М. Хателе, К. Кузмаиија, Годжа, Љ. Штура, Фр. Иодгорника, Орсшковића, М. Иолит-Дееанчића, II. Срећковића, М. II. Иогођина, В. И. Ламанског, А. И. Добрјанског. Но ове посебне миели наводи писац прилично усил.ено у прилог своме лнчном уверењу. Најзад долази завршетак (стр. 358—369), где писац тако рећи ликује, доказујући како мора рускијсзик и по евојој каквоћи унутарњој и по својој раширености спољној постати наскоро заједничким језиком свију Словсна. Како о томе мисли Пипин, врло је интересно а научни докази, који морају импоновати свакоме човеку од пауке, далеко надмашају тврдње у овоме делу изнесепе. Према томе ово опширно дело садржи у ссби истина замашну тему, коју није писац обрадио паучио, са сви.м објективпо. По обилатом материјалу своме и но интерссаитности саме теме књига је ова без еумње веома кориена. Нанисана јс лаким руским слогом. С тога, што је то питање аапимљиво у науци о језику, осврнућемо се у опишрпијој оцени више на ово дело, где ћемо говорити и о принцииима ове теме. Дело ово топло нрепоручујемо. Б. Нешта. А. Н.

САДГЖАЈ: Песништво : Суичаница. Мрки Вук. —• Поука: Јаков Молешот — Књижевиост: 0 стиху и језику Гундулићева „Османа". Анселмо Бандури Дубровчании. — Ковчежић: Књижевни прикази.

Издаје књижара У1уке Јоцића.

Штампарија дра Павловића и Јадића у Новом Саду.