Stražilovo

-<з 406 вф-

нсмачке обичаје, матерински језик беше готово заборавио, и сав се одао на службу хеском ландрра.фу, коме често помагаше својом снагом и имањем. А та номоћ често требаше ландграФу, јер његова кнежевина не бешс само малема, него и сиромашна, дрских нак суседа, различитих барона и гроФова, беше онде нриличан број, који сс сваком згодном приликом дизаху против Хенрика, скланајући оружане еавезе. Кад је пан Маћко, пре неколико година, први пут био код брата, нагледао се онде свакојаких разбојничких дружина, које нролажаху кроз Хеску, а против којих сс морало бранити. После витеза „Звезде" иђаху витсзи „Лава, који риче", па онда опст „Соколи", или „Орлови", а (!ви тражаху откуп или ирећаху опустошењем. Прањаше се од њих Хеирик, како је могао, а најчешће склапаше с њима уговоре, весео, ако се сгвар свршила угошћењем тих витезова и маленим откупом. Пану Маћку то нс беше по ћуди, макар што је и своју дружину саставио, угледајући се на те витезове, и редове јој иопуњавао тим немачким витезовима. Нс могаше се још да начуди брату. што хвали тај живот као слободан и независан н што се не мишљаше кретати из тога Касела, као да се запекао у њему. Оженио се далеком рођаком лапдграФовом и већмусе често чињаше, да је сам кнез. На каселеком двору беше вслика беда, али још већа охолост. Сам ландграф. стар већ човек и изиуреп од таква живота, изгледаше ииак, као да је владар велике државе, а ностаде још охолији, кад јс удао своју кћер Аделајду за краља Казимира. Кад пан Маћ: о дође омамо нрви нут, све јс радозиало разгледао, али ако и нс имађаше, за онда, још пикаке власти, иего држаше само пустип.у кожмињску у Великопољској, ипак ес смејаше подругљиво, кад га брат Јан стаде наговарати, да сс с њим здружи и остане на каселском двору. Та ја бих ту скаиао! - повиче, одгова'рајући на братовљев савст. Сканаћеш ти пре тамо у тој Пољској ! одговори злобио Јан, јср је од пријател.а свога ландграФа присвојио велИку мржн.у на Ка зимира и на свој народ. А ако — говорашс даље — ие сканаш на врсме, онда ће те удавити... Зар ти пс знаш, шта сс догађа у Кракову, шта (Настм

је краљ учинио и властитом женом Аделајдом, ћсрком ландграфовом?.. . — Знам ... знам ... —- прекиде га Маћко. — Гадиа је као ноћ та ваша Аделајда. Елс зар је чудо, што ју је оставио? Твој је ландгра® узео богатс даровс, скипуо с врата ћсрку а није платио тричава мираза, двс хил.аде копа ирашких гроша... А на то Јаи скочи од пакости, иа псоваше ио немачки. — Ако није илатио, нлатиће! — викаше. — А најпосле за што да плати? Или ваљда за то, што Казпмир нс само да пе ће да живи са својом жеиом, него ју још држи у Жариовду, као робињу.. . Пан Маћко сс пспрестано емејаше. — Да сам ја краљ — рече — нослао бих вам патраг ту Аделајду.. . Стара је, ружна и нероткиња... Шта му јс стало до таке жене? А он јој још замак саградио! И за то се љуто сиоречка с братом и растадоше се у гневу. Но гнев је тај охладнео иосле толико година и сад јс нан Маћко, идући у Касел, размишљао мирно о свему томе, а разбирају.и о краљевим намерама и о налогу, који му је дат, коваше заверу у души и смисли, да испрва иишта не говори, него да чска, док му сс брат не исноведи и док не испита положај у каселском двору. Пс бсше му то тсшко. Нсвол.а ту беше онака иста, као пре толико година, а потиштеност и жалост још већа. Судбииа кћсрина ти шташс душу ландграФову као камеи. Миловаше јс он врло и рад бсше, да је избави из несреће, али до јако не хтеде иристати, да Аделајда скине круну. Последњи гласи из Жарновца бсху врло тужни. Краљица сс тсшко разболела и очајно шиљала гласнике оцу, да ју избави. Тешка брига разапињаше срце ландграФово, да се ностарао, ногрбио и оронуо пре времеиа. Осим Јана од Борка не нушташе никога к ссби и са.мо се с њим непрестанце саветоваше, како да притече у номоћ ћерци. Али то пе беше лахко. Стари ландграФ бојаше се и да иде ћерци. — Још ће Казимир и мене засужњити говораше — да ме патера па нриволу за развод... Ја пак не могу нристати на таку срамоту краљичину! Ње се)