Stražilovo

ПЛАСНИК 11 УГЕДНИК

Број 27. Год. VI.

_,су^уу*чз|_

У Новом Саду, 4 јула 1893.

ПЕСНИШТВО

_2Ј З

Лк«--

ДРАШКО

о вече дошао је чича Неиад ириЈ лично умораи г;ући. Бацивгаи поглед ио својој иространој авлији, уђе у собу, где затече своја два сипа, жену Ксенију, снају Јелу и тетку Јелииу баба- Митру — чекају са вечером. Жена му ириђе да му скиие торбу, а спа да му изује чизме. „Осгави, сиико, сам ћу!" рече а и ие иогледа на Јелу. Ова се насмепти, намигне па своју тетку иа седне па креветац чедо ф уруне. Из очију јој вирила је иека злоба. Милутип ни да ногледа оца, све нешто крије погледе. Поеедаше за вечеру а нико ни да би речи. „Да писи умораи?" жеиа ће. „Нисам..." „ Нешто си ћутљив !..." „Кад се једе, пе говори се!..." • „Е, гле!..." Милутип срче чорбу, сав се зајаприо, чисто би ирекииуО, па да умакне. „Зар ми мугаки морамо као ви жеиске ? Ништа друго и не зпате, већ само ћа ћу!"

„Ћа ћу — који ти је аидрак

Приповетка Стевана Ради1а (Настапак) ианирио те образе, као да ти је ко кућу иад главом заналио. А кад одеш Ћурапу педел.ом па випо, опда развезеш ту језичинуиа: „Браћо, мало иас је, пропадамо, јер нам жене..." чује човек од попа и учител.а, виле им у опе разбаругаепе главе... па се и оп размаџари..." „Ћути!" маиу Неиад. Жепа се разговорила." Млађи повечераше, поустајаше, прекрстигае, се иа одогае сви у авлију за послом. Јелина тетка се ш онрости иа и она оде. Остадоше муж и жена. „Шта си га одрешила иред том тућом жепом и овим млађима ? За]> они морају чути? Јесте, да, да иронадамо бројпо. Комгаије Јове син оженио се, кад и овај нага, на већ грли два унучета А ти? А ја?" „Их, часни те потро! Зар опет то те то ? Бећ си ми угаи обио тиме... на вал.да је божја вол.а! .." „Божја вол.а! А -опо гауроваше са Ми'.лом цигаиком? Па оно, -гато си и сама чула од комгаија, а?" „А зар су комгаије једаппут што иа те си пашу кућу набациле! Многима смо трн у