Stražilovo

458

Христа иоче потискивати папирус. Готовљаше се од животињских кожа. Сирова кожа се потапаше њеко вријеме у вапнену (кречну) воду, послије би ју извадили, састругали и учинили. Кад би се добро осушила, натрла би се плавдем (В^твв^ет); тако се чињаше свагда и прије него што би се почело писати по њој. Коже могаху се дабогме узимати само онакијех животиња, којих не бјеше сувише дебела, дакле од телади, оваца, коза, срна. Тешко да се употребљавала јелења кожа, а никада говеђа или тја магарећа и крмећа. На истоку се јамачно чешће узимала антилопина кожа. У највише случајева може се још на такијем пергаментима опазити, гдје бјеше месо а гдје длака, јер је с меса свагда глађа него с длаке; кадикад се могу и поред свега трења и глађења видјети лијено мјеста, у којима бјеше длачин коријен. У Италији умијаху већ доста рано удесити пергаменат тако, да буде необично њежан и танак, и на месној страни веома био (то су радили кречом). Таки пергаменат не ће бити дебљи од јакога поштанскога папира. Као најбоља врста дијењаше се у позном средњем вијеку т. зв. дјевичји пергаменат (рег^атепшп ујг§;теит, Јип§-&гпрег§;атеп!;), који се добиваше од коже неојагњених јагањаца. Средњега вијека прављаху пергаменат калуђери сами по манастирима, главним онда сједиштима писарске вјештине. Ири крају XII и у X II | вијеку почеше се и грађани бавити о чињењу пергамента. Ти се зваху рсг^атеп1;агп или рег^атепагп, у Њемачкој Риећуе1ег и Висћуе1ег, Вп-теМег, Кгте^ег. Ну пергаменат нпак бјеше скупа роба, па се за то не одбациваше ни шанадан лист, него се писаше по њем ако и имаше рупа, ако и бјеше без рогљева и ивица. Нађе се, да се таки недостаци и поправе, на пр. закрпи се рупа лијепо другим комадом пергамента. Оштећена, нарочито танка мјеста остајала би и неисписана. А цијелога средњега вијека употребљаваху већ исписан пергаменат за нов спис, пошто би старо писање прво изапрали или отрли. То су тако зв. гшлилшсести ; старо писање се може сада на њима измамити већином само кемиским срецтвом. Већ у старом вијеку су и бојили пергаменат и то само скрлетном бојом. На таком се писало златним и сребрним мастилом. Тако је израђен славни СоДех аг^еп^еиа у Упсали, у којем је Улфилина годка библија. На пергаменту се писало цијелога средњега вијека. Доцније га је дабогме сасвијем избио из седла јефтинији иаиир (хартија). Сада већ не има сумње, да су Китајци први ира-

вили папир већ од прастарих времена; од њих научише Арапи. У почетку се довожаше напир као роба из арапских земаља на Завад. Мисли се, да су фабрике за папир подигнуте у хришћанској Јеврони прво у Италији па и ту тек XIV. вијека. Нри крају тога вијека (1390) саграђепа је прва папирна фабрика у Њемачкој (у Нирнбергу); радници бјеху из Италије. Све те фабрике прерађиваху ланене крпе. Свака имаше свој водени лшг, који се, особито гласовитих фабрика, подметаху да би се преварили купци. Њешто ће се овдје рећи и о гридиву, којим се писаше. На воштаним плочама (таблицама) писаху писаљком од метала, тврда дрвета, стакла или кости. По пергаменту се писало писарском трскомили пером. Писарска трска се довозила са стране, јер обична трска тешко да је била за тај посао. Код Нијемаца се спомиње перо првом за источногоцког краља Теодориха Великог. Трска и перо се зарезиваше особитом бритвицом. Оловом се и писаше а и повлачаху се црте; наше писаљке од графита свакојако бјеху непознате. Кичицом се бојадисало, а можда и писала златна и сребрна слова. Средовјечно мастило прављаше се од пшшарака са њешто витријола; мастило старога вијека бјеше више боја. Мастионица бјеше од рога, којп би се удјенуо у каку јаму на писаћем столу или би се држао у руци, а то бјеше доста незгодно. Од боја најчешће долази минијум (црвени оловни оксид), који се употребљаваше цијелога средњега вијека за почетна слова (иницијале) и натписе (рубрике). Бјеше и другијех боја. Потребно оруђе у свакој преписиваоници бјеше: врстар (линеал), шило (с!ег Ипет), шестар (2п-кс1), нозкице (маказе) и бритва за стругање (КасНгтеввег). ПГестаром су мјерили на пергаменту или папиру размаке врста и одмах би се њим или шилом изболи њеколики листови. У старије вријеме новлачиле би се врсте писаљком и то само с једне стране, јер што је с те урезано то би се на другој сграни испупчило. То су тако зв. „слијеие врсте". Тек од почетка XII вијека почеше се влачити врсте оловом а при крају тога вијека и мастилом. Облик књиге бјеше у старом вијеку смотак (сИе Ко11е) у средњем кодекс. То зависи од писаћег градива, које бјеше у старом вијеку папирус а у средњем пергаменат или папир (хартија). Тај корак бјеше од замашних пошљедица. То је одлучило о књигама средњега и новога вијека. У тој измјени највише бјеше стало до згодности и уштеде (сад се могаху исписати обје стране). За повеље се дабогме узимаше само један лист. Али још и у средњем вијеку унотребљаваше се смотак у њеким приликама. Тада би се зашили