Stražilovo

463

ша ваших: са ваших усана и ваших очију давно пре, него што сам дошао амо и сео на место ово. Ја са.м га читао у вашем осмејку и сузама, које сам видео, гледајући вас, како читате, и слушајући вас, како са заносом говорите о женским карактерима Мијатовићевих најновијих приповедака: о несретној и сретној Иконији, везировој мајци, о узвишеној Маргити, и о оној идеалној старици баба-Станији у »Рајку од Расине«. Ти су ми осмејци ваши и сузе ваше исто тако класичан доказ за истинитост речи мојих, као и сам Чедомиљ Мијатовић, који ми у једном писму пише: »Најбоље је дело жене моје то: што је узела у своје руке моје лично образовање. Краљица Наталија ми је често пред друштвом казивала: »Ви имате вашој жени много (Сври

да захвалите!« . . . Као што видите, ја то радо и са захвалношћу признајем.« Јесте! Госпођа је Елодија отворила духу Чеде Мијатовића више и шире хоризонте, она му је била, а и данас је анђео хранитељ, који бди над нашим Чедом, да не клоне нод тешким теретом судбине, која га — одиста неправедно —- гони, но коју он сноси стојичком мирноћом, јер као што сам вели у једноме писму: »Данашња горчина живота није ми горка, јер ми не долази са неиравде других људи, већ долази као праведна последица мога прекомерног оптимизма!« Ох, како тужно јече ове речи! Али и из тих тужних речи трепери самопоуздање, блиста величина духа једнога човека ! Али немојте никада заборавити, да поред тога човека стоји права жена, стоји једна Елодија Мијатовићка! ^.е се)

КЊИЖЕБНИ ПРИКАЗИ $гере1 М. Иг. О 1аМпзкој рое21Ј1 Јишја Нез1Јја. Кар1зао •— — — . Ргез^атрапо 12 СХБУ. кпЈ1§;е Ка(1а ји^об1ауепзке ака<1еппје гпапози 1 итјебпоб^. ТЈ 2а^гећи. Т1бак (Нотбке Ивкаге 189В. — 8° стр. 62. Од друге половине XV века па све до првих десетина овога века низ је кљижевних посленика у Далмацији, који пишу крај матерњега још и латинским језиком или искључиво латинским. Тај њихов рад до сада је слабо испитиван; литерарни историк српско-хрватске литературе не узимаше га у круг својих проматрања сматрајући тај рад на туђим језицима као са свим туђе поље; он се задовољаваше често пута голим поменом имена тих радника. Тек у новије доба јавља се струја, да у своје проматрање узме и ту грану литературе, јер са свим правилно рачуна да без оцене њене не може имдти потпуне слике оне културе, која владаше Далмацијом ирошлих векова. Шрепел припада овој струји; и шта више тражи од академије југословенске, да покрене зборник латинских песника, који су се родили у српско-хрватским земљама. У овој пак радњи износи и једнога радника на тој латинској књижевности, који припада XVIII веку, и то оном латинском покрету, који у Далмацији основа школу новолатинских песника онда, када цео свет напушташе латинизам; он нам на дугачко ирича о Јунију Рестију (Растићу, Рестићу), Дубровчанину (рођ. 11. јан. 1755. и умрлом 31. марта 1815.), којије по облику ученик старих класика, а нарочито Хорација, а по садржају се приближује свом времену, противећи се оним идејама, које се из Француске разилазише по Јевропи. Радњу своју поделио је Шрепел на четворо. У првом нам излаже ко је о Ресгију писао и његову биограФију; даље говори о издањима његових песама. У том одељку саошпти и пет епиграма, до сад иепознатих, које нађе у рукопису

Фратарске библиотеке у Дубровнику, као и интересно писмо Реетијево од 1. јануара 1785. — У другом је делу реч о сатирама, којих износи садржај као и паралеле и изворе њене из класичкога времена. Шрепел их меће на прво место као најбоље, за којима долазе пет посланица о којима говори у трећем одељку. У последњем пак помиње 14 разних лирских песама и епиграма и 9 елегија, које иоказују, да Рести неје био „прави лирик; зато и неје могао створити тако ваљану елегију као сатиру. Рестијев је таленат био згоднији за сатиру и дидактику него за лирику". Сем овога Шрепел тврди, да Ресги није писао матерњим језиком ништа, дакле „Мисли љувене" биће умотвор старијега Растића. Има превода с грчкога на латински (једанаест књига Илијаде и т. д.), знао је и шпански, бавио се и повешћу а расбирао се и о другим питањима као о религији, Физикалним појавама и др. Београд. Т». КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ Српска Краљевска Академија одредила је за изасланике своје на свечаности цетињској (ободској) професора Вел. Школе Лзубу Ковачевића и библиотекара нар. библиотеке Милана Ђ. Милићевића. = Готова је 174. књига „Летописа" Матице Српске (то је друга свеска ва ову годину). Песнички производи су уљој: „Сени", приповетка М. П. Шапчанина и наставак драме Ђорђевића Призренца „Јасмина и Мрена и . Књижевне расправе и неставак дра Ст. Павловића „Сима Милутиновик Сарајлија" и завршетак Живаљевићеве „Андрија Кичик Миошик". Из историје: Стојана Новаковића „Царица Мара. Историјске црте из XV. века." На крају су „Изводи из записника књижовног одбора 1893. год."