Stražilovo

450

Погле воден цветак тамо, Где га месец блед целива, Он мирише од радости II а под њиме лепши бива,

Ти си цветак, без пољупца Младост гине, цвет би свенб 0, не стреии од пољупца, Лане моје преплашено! Ленскш

Ч У Д 0

^Ј^ридесет година, као да сам снио, У овој варопш како нисам био; Све се изменило, све друкчије поста, Једно само 'нагсо, кб што беше, оста. Чудим се, то чудо није празна гаала: Исто као негда деца су још мала. 3 А П И С И

Љ II. Н.

ад је човек питом, он је као цвеће! ^Ко није коприва — ожарити не ће.

Људи се на леђа других људи пењу, Они горе смеју с', они доле стењу.

У књизи постања анђо је уписб: Само лепо срце ствара лепу мисб.

Свака вера иде да поткрепи слабе, Што су умом јаки, за мудрост се грабе.

Та ни један светац није тако мали, Да не тражи да му с' једна све^е пали.

Кад је мудар човек код лудих у служби, Он се као цвеће у корову губи. Ли П. Н.

ДРАШКО ПРИПОВЕТКА СТЕВАНА РАДИЋА (Свршетак)

»од Миловапа је нека журба вечерас. ; Види то и Даница, нешто и осећа . . . Од ње се још крије. Ту је и сека Јула сестра Миловаиова. Погледа за Даницом, када ова изађе у кухињу, и шапуће Миловану, како ће јој лепо доликовати мајсторско одело. »Неприлика јесте; али, кога да чека? Не ће је ваљда узети за сина Ненад Змајевић. Да је опет удам за сиротана, ка.о што сам и сам, па да се пати целог века — онда је боље да осгане код мене .... Па, најпосле шта фали Натрапалу ?!« »А зна ли она већ што о удаји?« »Та, сећа се, али, дете је још. Кад чује, да је моја и материна воља, пристаће.« »Мислиш да ће пристати?« »Знам ја Даницу. Не би се она иротивила мојој вољи ни за које новце. А шта ће јој фалити. Ни свекрве, ни заове, већ сама своја газ-

дарица ... А, човек је имућаи, па . . . на то данас и богати гледају.« »Та, сада како је тако је, само нека буде сретно. Мислиш да јој пе завиде! А која не би пошла . . . 11а, друго — боже опрости и боље је што је мало богатије, а, оматоро пре ће отегнути . . . . а после, с новцима, за кога хоће!« »Не говори то. Нека њега Бог поживи, честит је то човек!« — рече Милован оштро. »Ал' што их већ нема . . . оно, истину ти кажем, ја га не могу погледати, а да се не насмешим . . . сетим се, како га за младости звасмо »броћа« . . . Ха, чујем глас Ненадов . . .« Поустајаше и почеше намештати стоњак и ређати столице . . . Врата се отворише. Уђе Ненад са својом женом, а за њима — Миљко ведра и весела чела. Сви се зачудише, да нема Натрапала.