Stražilovo

473

за часним столом и тумарао ио мору, и из Италије нреко Угарске ишао у Палестину, као крсни пастир, да тражи Христов гроб ... А уз то му дошаитава ђаво сваки језик, који год устреба ... За то, слушајте, вуци . . — Слушамо! — открикну неколико гласова. А Скора је већ трчкао од једнога до другога, пијане будио, а свакоме шаитао нешто на ухо. Борковиц се опет напи — после оде к зиду и узе голем мач, широк и дугачак. Диже га у вис. — На оштрицу тога мача — рече — заклећете се! Заклећете се душом својом и телом, да ви сви, како сте, одричући се свију старих веза братских или нобратимских, приоадате од сада сви до једнога свези и братимству вукова, до последњега даха, до последње капи крви ! . . . Разлегну се звекет оружја и врева. Сто мачева суну у вис и укрсти се. Из сто груди захориузвик: —- Телом и душом . . . главом и сиасењем . . . заклињемо се! . . . —- Подајете се онда — говораше Борковиц нод мој мач и знак, а то је Мрки Вук, који зубима гњави и не пушта, док душманин не издахне! А душманин је ваш онај, ко је мој душманин . .. освета је ваша онде, где је моја освета! Ја ћу пак исто тако за свакога од вас у ватру и у воду... на живот и смрт! — На живот и смрт! — викаху сви за Скором. — Онда ја, Маћко Напивон од Борка, Мрки Вук, пуштам све вас за свој часни сто, примам вас за браћу !. . . — Ху-ха! Ху-ха! — разлегаше се вика, као грмљавина. Још једном се укрстише, са звекетом, витешки мачеви, а после дигоше кондире и стадоше гшти; најпосле пак грљаху се у братској разнежености. Скора се бацао свакоме око врата.

— Ја сам твој брат! — говораше пиштећи, и само што није плакао. — Бесно псето! — мрмљаше Сенђивој, мерећи га презорним погледом. За час се подиже опет страшна врева. Они, што до јако бијаху пијани, отрезнише се, па наваљиваху сада да се иије. А Шчедрик Скора точаше себи и другима и певуцаше весело, кезећи жуте зубе: — Ев1 Бопа уох : налиј! теНог: пиј! орћта: испиј! Смејаху се, а он се љуљаше на ногама. — Вит 1)Љо пиво, вШ тПн колено криво !... муцаше. Али са свим се не могаше опити. Распињао га неки немир; час прилазио војводи и шапутао, час извиривао на врата, издајући заповеди, час је пажљиво ослушкивао. Из далека допираше жагор нотмулих гласова. Наједаред Шчедрик поскочи, раствори врата, а у собу уђе десетак и више људи и неколико жена, који чудновато изгледаху. — Ево бичевника! — крикну Скора. Та секта, која се јако размножила у Угарској, раштркала се оданде на све стране од кужне заразе. Пратиле је свуда клетве духовништва, јер ти покајници, под изликом кајања, тераху гадан разврат. Дружина Маћкова срете читаву гомилу таких бичевника, па ју дотера ради забаве. — Нека се множе код пас — говораше пан Маћко — може бити да нам буду од користи; служиће нам . .. — Свињарија је то! — одговори Сенђивој, открећући очи, јер није никада гледао на жене, а у тој гомили беше их неколико врло лепих и готово са свим обнажених. Скора се пак топио од весеља; полетио им на сусрет и за час га нестало у гомили. — Бичујте се!—викаше. — Само ми бела меса не кварите ремењем ! ... (Наставиће се)

Г0СП0Т)А ЕЛ0ДИЈА-Л. МИЈАТ0ВИЂКА Г0В0ГИ0 У СРНСКОМ НОВОСАДСКОМ ДВВОЈАЧКОМ ДРУШТВУ БРАНИСЛАН СТАНОЈЕВИЋ

М&ве и да није госнођа Елодија Л. Мијато^твићка ништа друго урадила, Српство би јој морало бити захвално и на овим индиректним услугама, које је стекла за Српство и срнску

(Свршетак) књижевност тиме, што му је створила Чеду Мијатовића. Но њене ираве заслуге нису тражиле индиректне путове; њене су заслуге за Српство и за српску књижевност директне, иа било