Stražilovo

518

Сиромах! Неје ли можда за то и отишао у арљеристе? Сахранили су га као самоубицу — изван гробља — и мало по мало, па су га и заборавили. XVIII.

Други дан после погреба Тегљевљева (ја сам се још бавио у томе селу, очекујући брата) дође ми Семјон у собу и јави ми, да жели Илија да ме види. — Какав Илија? — запитам га ја. — Па наш разносач. Дадем га звати. Он ми дође. Изрази у кратко своју жалост за господином потпоручиком; чудио се, шта се то могло с њиме тако случити . . . — Је л' ти остао што год дужан ? — запитам га. — 0, никако, не! Они, што год су заповедали и добили, све су одмах акуратно исплаћивали. Него ево шта ... — ту се разносач мало насмеја. — Вама је допала некако једна моја стварка. . . — Каква то стварка? — Та ето баш та — па показа прстом на резани бакрени чешљић, који лежаше на тоалетном сточићу. — Ствар је мале вредности —■ продужи разносач, тај велики враголан — но како сам је добио на дар . . . Ја махом дигнем главу. Одмах ми је као нека светлост синула пред очима. — Је л' теби име Илија? — Јесте. —■ Па то сам ја тебе ... онда .. . под врбом . .. Разносач намигне оком и још се већма насмегаи. — Мене. — Па то су тебе онда звали. — Мене — понови разносач с несташном скромношћу. — Ту има једна девојка — продужи он у (Читано у „Колу младих Срба'~ год. 1893.)

фистули — која је због врло велике строгости својих родитеља .. . — Добро, добро — прекинем га ја, дам му чешљић и испратим га до врата. Дакле ето ко је био онај „Иљуша", помислим ја и удубим се у философска размишљања, о којима вам сад не ћу говорити, јер несам рад никоме да сметам у веровању у судбину, предрасуде и друге „фаталне" ствари. Кад сам се вратио у Петроград, распитивао сам за Машу. Потражио сам и лечника, који је лечио. На своје изненађење чуо сам од њега, да се она неје отровала, већ је умрла од колере. Казао сам му, да сам чуо од Тегљева, да се отровала. — Е! е! — покличе махом лечник. — То је тај Тегљев, артиљериски офисир, средњег раста, погурен, што мало рска у говору? — Јесте. — Но, то је. Тај је господин био код мене тада сам га први пут видео —■ и почео ми је силом доказивати, да се та девојка отровала. „Колера", кажем ја; „отров", вели он; „та колера је", кажем ја; „та отров је", рече он. Видео сам најзад да је то човек некако душевно болестан и прилично дрзак са мном . .. Све једно, помислим, субјекат је и онако умро... Но, рекнем му, отроиала се, ако баш то хоћете. Он ми се захвали, пружи ми, шта више, и руку — и оде нагло. Ја испричам лечнику, како се исти офисир оног истог дана убио. Лечник не помаче ни обрва на то, већ само опази, како има на свету разних особењака. — Има! — поновим и ја. Јест, право је казао неко за самоубице: док не изврше своју намеру, нико им не верује, а кад изврше, нико их не пожали.

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ РОМАН АДАМА КРЕХОИЈЕЦКОГА ПРЕВЕО 0 пољског РАЈКО (Наставак)

^то војводе! крикну стара и истрча у ходник. У даљини се чула трка војника, крици "и дозивања... Јемачно је Дитрих извршивао заповеди господареве, тражио и казнио кривце, што су допустили Јанку витезу на градске зидове. Допираху све разговетнији одјеци гласова и јаука, звека ланаца и звекет оружја, а најпосле крици убијане жртве.

Агата подиже руке к небу. — Вратио се . .. шапну — и одмах покољ ... Боже! а кад ће стићи твоја правда ? ... Слушаше још. Још само часком трајаше врева, — после се опет све утиша, као и пре. Јемачно су пресуде извршене, па се стражари полахко разилажаху. Чујаше се опет од бедема умерени им мирни корак.