Stražilovo

530

30РИН0 НАЈМИЛИЈЕ ЦВЕЖ

(и д и л а)

високе плаве горе спушташе се тихо Зора у питому долину. Лепо и бистро 'језерце затрепери од милине, кад Зора паде покрај њега. Две три звезде, што још сујетно трепераху бледим зрацима на плавом небесном своду и огледаху се на кристалном огледалу, спазивши сјајну Зору, побледеше још већма и ишчезоше у небесном плаветпилу. Зора свуче своје нежно одело, од сунчаних зрака изаткано, скиде своја криоца, бела као снег, и окупа се у језеру. Своју злаћану косу утре мирисним здравцем и бршљаном, набра иуне скуте шумског цвећа и полете преко цветних поља. Од тихог шума њезиних крилаца и благе светлости, што просипаше око себе, буђаху се птице и поздрављаху Зору својом чаробном песмом; цвеће климаше својим нежним главицама и пушташе мек и мио мирис, који се упијаше у зрачно Зорипо одело. Све у пољу беше оживело и прегнуло се из пријатна сна. Одједаред Зора скрену са свога пута и благо се спусти на обалу сребрнаста поточића,јер беше у лету спазила цветак, који највећма миловаше. Скромни цветак задрхта од радости, погледа Зору нежним очицама и ускликну: »Ох, Зоро мила, како си добра!« Зора узабра један стручак, закити њиме своју плаву, свиону косу, раишри крила и полете граду. Над градом још владаше помрчина и све спаваше благим сном. Мрак се брзо диже и изгуби се у даљини. Зора летијаше преко дивотних вртова, у којима цветијаху: зумбул, лала, карамфил, шебој, ружа и друго размажено градско цвеће. И ово се цвеће обрадова Зори, али не онако искрено као пољско цвеће; Зорин сјај и мирис буђаше га из санка, и оно гуташе њезине зраке, удисаше њезин мирис и отвараше своје нежне чашице, да их помилује Зорин поветарац. Ну Зора не љубљаше бозна како овога цвећа и она прелеташе преко њега, остављајући му нешго свога сјаја и мириса. Зора остављаше свуда за собом благу и милу светлост; она озараваше мрачне кровове високих палата и сниске кућице убогих сиромаха. Њен дах, њена небесна светлост, њена свежина и миомир владаше свуда, куда је пролазила. Најзад се Зора заусгави пред једним кућерком. Тихо и нечујно, као зраци њезипа брата С-унца, уђе Зора кроз прозор у малену собу. Пред њеним

сјајем угаси се скромно кандиоце, које Је горело пред иконом, јер његова услуга беше излишна. На болесничкој постељи лежаше девојче блеђана лица и анђеоске благости. Дуга болест беше исцедила њезину крв, пила тихо живот и оставила сетан и болан траг на лицу девојчету. На њезин креветац беше наслопила своју брижну главу њена мати и, уморна дугим бдењем поред болесна чеда, спаваше тихим полусном. Зора се наже над болано девојче, својом меком, топлом руком заглади косицу са његова бледа чела, притиште на њ дуг, сестрински пољубац и из своје косе извади лепи цветак, те њиме закити измучене груди девојчету. Зора се осмехну задовољно и изађе нечујно, као што је и дошла, да даље дели срећу и здравље. Девојче обли блага румен; његове груди под нежним цветком почеше се бурно надимати, из њих се оте дубок уздах, и девојче се пробуди. II мати се прену иза сна, погледа своје чедо и зачуди се румени и благој срећи, што почиваше на његову лицу. »Мајко, мила мајко, где је онај анђео, шго је сад овде био? Ох, како беше диван овај божански створ, мајко! У први мах, и ако ми очи бијаху затворене, ја осећах да је поред мене неко небесно биће: осетих, да ми усијано чело хладе нека нежна крила, осетих неки благ мирис и свеж пољубац; мојој глави наједаред беше лакше и са груди ми спаде терет, који их је тако дуго притискивао. Нада мном се беше нагао неки надземаљски створ, добар као анђео, мио као зора: имађаше дугу, плаву, свиону косу, очи нежне као небесно плаветнило, а поглед му беше блажи од сваког мелема. Одело имађаше све од сунчанмх зрака, нежно и провидно. Мио поглед прожимаше моје тело, упијаше се у моју крв и нека мила струја прође кроз моје груди . . .« Девојче се маши за груди и на њима нађе стручак леног цветка. Ово цвеће њему беше непознато, али га девојче, у тренутку, заволи тако, да се у души зарече, да ће се само њиме китити. »Ах, мајко, ово је дивно цвеће! Тако нежно, тако скромно, тако плаво, као очи у оног рајског створа. Зумбул ме заноси, резеда ме гуши, од карамфила ме глава боли; али ово цвеће гледа ме тако нежно, тако искрено и срдачно својим плавим очицама, да ми се здравље повраћа. Мајко, мила