Stražilovo

536

вашој заповести спријатељио сам се с цитрашем краљичиним... — Не зови је тако! — врисну Маћко. — Није краљица — наложница је! — За то сам се спријатељио с Улриком — доврши пан од Бабина — воли пити, па га сваки дан довучем амо и распитујем .. . — Шта вели? — Јадвига је уверена о своме господству ... хтела би само да се свечано крунише; краљ то обећаје, али одуговлачи; јер веле, да се Бођанта противи. Сад, кад ће скоро да буде мати, Јадвига све већма наваљује, а међу тим проводи онаки исти живот, као и у Жегању... Но свет гледа с висине, слуша звуке лутње и носи круну... — Ха, ха, ха! — зарика пан Маћко. — Здераћу јој ја ту круну са срамне главе. .. здерати! Заћута, јер уђе Кампсор и донесе вино у кондиру. Борковиц зграби кондир и пијаше, по свом обичају, на душак, док је трајало даха у грудима и вина. — Рђаво вино точиш, лупежу жидовски! — цикну, трескајући кондиром о земљу. — За то ћеш ти пити смолу у паклу, а сада мене служи!... Кампсор му обгрли колена. — Војводо! — говораше молећивим гласом. Ја сам готов служити вам до смрти... — Није то дуг рок — засмеја се Маћко — јер ћеш скапати за који дан, особито сада, где те страх поједе .. . — Не страх... — прекиде Кампсор — него жалост... Од свуда се диже вика на наше племе, а за што ? ... — Јер сте лопови! — врисну Маћко. — Грозни лопови, смрдљиви .. . погани! Кампсору блиснуше очи. Оган. мржње осветли за час маглу, која их обичпо застираше. Не рече иишта, али управи свој погурени стас и уздрхталом, мршавом руком ухвати се за груди, као да га нешто дави. Одахну дубоко. — Просто је — рече тихо — говорити господину војводи ... ми смо погано, презрено племе .. . Већ смо огуглали на презирање. .. али хоћемо да живимо... а нама прете смрћу! Кад пијани олош иде кроз град, баца се камењем на Жидове ... Јуче је неколико рањено! А шта ће бити сутра ?... Пан Маћко се врцну и пажљив ноглед униљи у смркнуто лице Жидово. Кампсор одважно издржа поглед. — Чуј дер ти — рече нолако војвода — данас или сутра протераће вас одавде, јер сте се за Естерке сувише осилили... А ја ћу теби, Жиде, и поро-

дици твојој и сродницима дати заклона у Великопољској и допустићу ти да тргујеш, а некима ћеш смети и кожу гулити, само ми сада мораш служити, како ја хоћу. Кампсор паде пред ноге војводи. — Говорите, шта треба да радим? Све ћу учинити! — јечаше. — На мене су ту највећма кивни, јер сам давао новац шљахти и грађанима, кад им је требало, а тражио сам да ми се врати и да што заслужим, јер сам хтео да живим ... За то ће мене нонајпре овде смождити и убити ... — Слушај дакле... — говораше Борковиц. Сутра, а можда прекосутра, даћу знак. Ти скупи гомилу најсмрдљивијих Жидова, само нека умеју вриштати, а сви нек оду пред краљев двор; када дам знак, нека вичу, што их научим ... Кампсор се поплашен трже. — Пред краљевим двором!.. . — понови. — Не ће нико хтети ... Борковиц цакну ногом Жида, који клечаше. Онда севај, кад не ћеш!. .. Ти би желео да будеш под мојим окриљем, а да не учиниш ништа ... Наћи ће се увек таких, који ће се умети дерати, а после утећи ... Масно ћу платити ... Кампсор ћуташе и не мицаше се с места. Мрским погледом погледаше Борковица испод очију. — Даље! — врисну војвода. — Иди сада Естери нека те избави! Јер да те дуже тако гледам, бих те згазио !... И опет га цакну ногом. Кампсор се смотао, да се је готово завукао под сго. — Шта да вичу ?... — шапуташе. — Што ја кажем у последњем часу! •— одговори војвода. — А ти ме ништа не питај и ћути!... Хоћеш ли, добро — скуни гомилу, па чекај; не ћеш ли, хоће други, а ти чувај своју кожу, да ти на брзо не сиђе с леђа. Камнсор устаде с колеиа и удиљ згурен иђаше или боље плажаше к вратима, шапућући: — Све ће бити . . . сутра . . . само ми дајте окриља! — Ха, ха! — засмеја се Борковиц, кад Кампсора нестаде иза врата. — Ушао страх у Жидове... тако њима треба! Тај је Кампсор недавно смео дизати глас и сећам се, како је тебе, Пшонко, гадно вређао, а сада би под столом лизао ноге... — Велика је буна против њих — примети пан од Бабина. — Од како је отправљена Естерка, нема дана да који Жидовин не добије каменом у главу. — Понестало би камења, кад би хтели све нотући! — засмеја се војвода, али наједаред, враћа-