Stražilovo

630

ку већи жагор него обично . .. Приспеде Јанко Заремба с оружаном пратњом, која пажљиво чуваше плен: ухваћенога Борковица. Целим путем пан Маћко ие рече ни речи. Само кад је дошло да се растане са Сенђивојем и Скором — јер њих одведоше на суд у Бознањ — рнкну од унутарњега бола или гнева. Искричавим погледом погледа на њих, затрза везама, које га спутаваху, и крикну хрипљивим, испреламаним гласом: — Мрки Вук.. . још је жив! То беше једина реч, пгго но ју изрече — хтеде им јемачно улити иоуздање, којега више ни сам не имађаше. Одмах по доласку изведоше га пред краљевско лице. Казимир, намрштен, оштар, потресен унутарњим гневом, заседе у највећу дворану у замку, окружен својим двором. Јашко од Мељштина, Добек Фредро и Јануш Сухивиљк уз њега, а и витешки Галко од Њеџвеђа. Еад га момци вођаху у дворану, Борковиц јурну напред и трже везама, које му везиваху руке, тако јако, да их у мало не раскиде. Глава му беше сагнута. Наједаред потресе њоме и пламенитим ногледом испод очију шину Казимира — Краљу! — крикну, — Нека ми пусте руке! Сенатор сам, нисам слуга!... На смрт ме осуди, али нека та срамота везања не страши мором слутње те, који данас, поносити, стоје уза те!... Краљу, одреши ми руке !... Казимир с великом мржњом гледаше на усколебана Борковица. — Ти ниси имао милости ни за кога —• рече. — Али хоћу да будем милостивији, јер сам краљ, а ти неверан слуга.. . Пан Маћко опет трже везама. — Слуга! — крикну. — Бог је већи господар од краљева, па му ја не хтедох да служим... — Безочник! Богохулник! — шапутаху. Али Казимир даде одрепшти конопце. Кад Борковиц осети, да су му руке слободне, одахну пуним грудима. Подиже главу, севну дрским погледом и укочи се. — Борковицу — рече краљ — велика су твоја злочинства ... Крв твојих жртава тражи казне .. . — Платићу! —• прекиде Маћко. — У праву су одређене гривне за властеоске и невластеоске главе... платићу!.. . — Ти си већи злочинац него други — настави даље Казимир —• за тебе мора бити и друга казна ... Треба дати пример ...

Ха-ха-ха! — груну у смех Маћко. — Пије теби до мојих злочина, није до злочина! Не мислиш ти, краљу, казнити за крв жртава, него се светиш, што сам Великопољску дочепао у своју власг.. . Светиш се, јер знаш, да не бих дао намесииштва твојим слугама, док је мени главе на рамених. . . Светиш се нада све, нгго сам Јадвигу . . . У тај мах прилети Јашко од Мељштина, па видећи, да је Маћко, ван себе од пакости, спреман да нову увреду баци краљу у лице, наједаред прекиде: — Борковицу, умери се!... Кривица је твоја велика и може се изгладити само кајањем . . . — Није за ме кајање! —- врисну Маћко. — То је лукава врлина слугу, којом задобијају милоште... Изричите пресуду, само брзо, да дотле не побесним! Краљ устаде. Умеде да савлада своју напраситост. Ј1ице му узе израз нун величанства, озбиљан, суров, а без гнева. Пружи руку и рече: — Маћко Борковицу, добро каже пан од Мељштина: обуздај своју злоћу, која је ту немоћна ... Злочинима својим додао си дрску увреду читавом народу у лицу његова краља и оне, која ми је жена ... Пореци увреду —- покори се !.. . Борковиц скочи напред. Изгледаше, е хоће да насрне на краља. Оружани стражари, иза његових леђа, нограбише га за руке и тргоше натраг. Маћко се запепушио, тргао, отимао, а, осећајући своју немоћ, још се већма љутио. — Лаж! — врисну. — Није то увреда, него истина! Ништа не поричем ... Није твоја жена та Јадвига, него бесрампа наложница !. . . — ћути! ћути! — крикнуше сви у глас. Краљ стајаше блед, уздрхтао, мрштећи грозно обрве. — Изведите га — рече — бесап је. . . У јаму га баците .. А окрећући се Јашку од Мељштина, додаде полугласно: — Од глади онде нека скапава, док не норече! — Ха-ха! — зарика Маћко. — Што рекох, не порекох ... не порекох! Не дирајте ме! — вришташе на слуге, који га хтедоше ухватити. Али га пограбише и отиснуше наиред. Беше леп, сунчан дан, кад вођаху Борковица преко дворишта оиамо, где беше улаз у пештере у стени под замком. Скупила се онде гомила дворана и момака. Сви стајаху ћутећи, јер је заповеђено, да буде тишина, да кака врева не престраши Јадвигу и не обзнани јој, е је тако близу њен заклети дуптманин, коме не смеде спомепути ни имена.