Stražilovo

сати беше уписано у књижицу до хиљаду комада свакојаке дивљачи. Право је рекао Лиснеј, да лову Верлету превазилази све ловове на свету. Има ту свега: срна, јелена, фазана, зечева, јаребида, тетребова, препелица, шљука. Ја сам рекао: дивљачи свакојаке длаке и свакојаког перја; али сам још требао до.хати: из сваке земље и сваког доба године. Заиста, у том фантастичном замку беше све чудиовато. Није потребно, да ваздан описујем весело расположење ЈГиснејевих гостију; већ од тридесет и осам сата само се на то и мислило. Лиснејев усиех беше потпун. Нико се није бринуо, да ли је Норманац можда платио своју лакрдију својим имањем; нико није ни помишљао, да ли ће тај вилински дан имати и своје сутра. Опклада је учињена, она је и добивена. Он је своје обећање и више него испунио. Шта их се тиче остало? Па кад пред вече у дворишту загрмеше кола. да их одвезу на стаиицу, Лиснеја су на рамепима однели до кола, уз непрестану вику: „Ура, ура! Живео Лиснеј!" У дворишту и са обе стране дрвореда поредале се слуге са буктињама, те тако имадоше осветљеп нут све до онога брежуљка, са кога су први нут угледали замак. Поћ беше тамна, без месечине. Верлет се не могаше видети. — Драги војводо — рече цар Лиснеју, који се онет с њим возио, —• ја и царица морамо вам поред захвалности изразити и искрено признање на дивном дочеку. —■ Заиста, господине, — додаде царица — ја не ћу никада заборавити на Верлетски замак, и сад не жалим, што смо вас онолико боцкали, јер видим,

да смо имали посла са духовитим човеком, који је знао на наша боцкања тако галанто одговорити. — Знате ли ви, драги мој, —■ рече цар —- да сте ви приређивач првога реда? За што сте то од мене тајали? — Господару, ја нисам ништа тајао, — одговори Лиснеј, смејући се. — Шта више, ја мислим, да сам мало и сувише викао; али, кад сам ја што рекао, Ваше ми Величансгво не хтеде да верује. — Вога ми, имате право! •— одговори цар. За то сам вам дужан награду, пак ћете је и добити. Кроз неколико дана одлазимо у Фонтенбло. Опуномоћавам Вас, да приређујете дворске свечаности. Лиснеј се поклони, на се онда окрену царици, те мало узбуђеиим гласом рече: — Ваше Величанство, у Русији има леп, старипски обичај. Кад ко о ручку наздрави здравицу узвишеиој особи, он разбије чашу, из које је пио, да је више нико не наслони на своја уста. Ви сте Верлету учинили ту част, да сте боравили у њему. Нико више не ће у њ ступити. Као руски наздрављач, и ја разбијам своју чашу. Погледајте! Царица се окрену. Њеним се очима указа неисказан иризор. На тамном небу одсјајивао је пожар. Верлет беше сав у пламену. Чуло се пуцкарање дрвенарије, која је горела. За мало па пестаде кула и звоиика, а од оних дивних дуварова остаде само још гомила пепела. За неколико минута беше све свршено. Само стари зидови остадоше, још чађавији и суморпији. — Врло лено, драги мој! — насмеја се цар. Врло лепо! Само немојте, да се у свом новом звању заборавите. Фонтенбло није „двор од артије!"

—-ФШГ1ЕЧК0ВИНА ИДИ „БОДЉИВИ" ПИЈЕТЛ0ВАЦ, КЉУКЕ И КОШТРИКЕ

Кад сам отворио 39 број овогодишњег »Стражилова«, запе ми око за врло иитересантан чланчић нод натписом »Пијетловац и рањеник«, од госп. Моја Медића. У чланчићу видимо колико се господин Мојо трудио докле је обазнао да се Еивсиз аои1еа!и8 К зове пијетловцем. Но како има двије врсте Еивоиз-а, додао је госп. Мојо горњем епнтет бодљиви . за разлику од Еивси« Шро§1о88ит 1 ј ., коме је опет додао епитет тупи с тога,

што нема, као и први, на врху лишћа, честе гранчице, оштре бодљике. Описујући обје ове врсте Вивси8-а, госп. Мојо жели да дознамо: да ли се и по нагаим крајевима гдјегод једу млади изданци од бодљивог пијетловца, као и у Италији, с уљем и с оцтом; уз то још сумња да је Вукова кука и бодљиви пијегловац једно исто, е и „у Дубровнику се куке обаре, па се хладне једу с уљем и с оцтом, или лимуном«, а у Котору и коштрике.