Stražilovo

најзад по свему се виђаше пустош неутешпог боЈЈа. Овај човек беше за тремут остарео. Мећава је пак и даље дувала и као да му је та хука разбила тужно очајање. Мало ио мало и мисли му одлетеше далеко. Мислио је на далеку отаџбину у Антилима, на ону ужасну олују, што му однесе сестру у ваздух, кад је у бесвесну трчању бежала од своје куће ка кући мајчиној. Кућицу, коју хтеде она да остави, разнесе олуја сву, да јој се ни места није могло знати где је била. Море је у свом беснилу ударало огромним таласима о обалу, доиосећи на сред поља од ананаса тешке остатке неке ратне лађе. Дрва, палме, тамаринди, алоји, сагопалме, све је било оборено као травка. Земља задрхта, нукотине се на више места отворише.. . И тада се сети како се у сред овог страшног потоиа излагао опасности, само да се састави са својом заручницом и пријатељицом из детињства, другом његове радосги, љубављу његове младости, с оном, којој је ваљало да дели с њим изгнанство, с Кларисом, тако лепом, тако живахном Креолком. Срце му је тако јако ударало да се хтеде распући, кад се сети оних неисказано радосних узвика, којима је предусрела његов долазак, јер је мислила била да је већ мртав. Како му се беше бацила у наручје усхићена, предана, окружујући га свом нежношћу као каким божапским изливом ! Па како га је стара црница, која их је обоје очувала, искарала, што је тако метнуо живот на коцку. И многих се других усномена сети: грађанског рата, иобуне црнаца, за које време га његови увек верни робови не оставише, ма да је била обећана слобода бегунцима. . . Па како се стишала буиа, како је изгубио све имање; како се школовао за енжењера, како је радио много да добије што пре место, које би му донуштало да се ожени... Сетио се дана своје свадбе у земљи дивног сунца и сјајна цвећа и осмејкивао се на ову драгу усномену, у тузи. Помрчина је нак бивала све гушћа. Бона се сети наједаред на сироту децу, коју је била заборавила. Отвори тешком муком врата од ветра, заклони руком свећу, која се хтеде угасити, па уђе у собу, где је била сирочад. Наслоњени на хладну пећ спавали су са стегнутим рукама. Иас је лежао крај њихових' ногу као стража. Сузе се још светлиле на влажним образима. Бона, дирнута, остаде неколико тренутака, посматрајући ову тако дирљиву групу. — Сироти анђелчићи! прошапта. Била је јако дирнута, кад је опазила како црте Банове подсећају на његову матер.

— Хајд'те, децо! рече им најзад, хватајући их за хладне ручице; хајд'те да легнете. — Јесте ... мама! бунцаше мали будећи се, док девојчица уздахну дубоко тако да се у том уздаху огледала сва несвесна туга нрвих година. Дигоше се без речи па нрођоше плашљиво на прстима поред собе, где беше мртвац. Али се Мада на крају ходника заустави и рече Бану: —- Треба рећи лаку ноћ оцу, Бане. — Али он је тамо, Мадо ... у оној соби! — Јесте, она није сама. Узеше се за руку, вратише се лагано патраг, па уђоше, устежући се мало. Отац се мрдну; само му-се очи зауставише на њима, идући с једног на другог, док су сирочићи носматрали мртваца страшљиво, приковани за под, скамењени. И бледо лице материно чињаше се да се осмејкивало, као да је била срећна што их види крај себе. — Лаку поћ, тата! рече најзад девојчица, приближивши се оцу а цвокотала је од страха и зиме. — Ј1аку ноћ, Мадице, моја мала Мадо! Лаку ноћ, Бане, мој Банице! рече отац, грлећи их. Сад идите ... оставите ме сама! Они разумедоше да му сметају и, по што иогледаше још једаред крадом мртваца, изађу, носећи у свој хладни креветић — где нико не дође да им склопи ручице да се као обичпо помоле Богу — сузе очине, што се склизише на њихову косу. Да, зацело, смели су га у сећању на срећне дане. Појав ових невиних створења поврати га у горку садашњост. И опет наде у очајање. Као болесник тешко рањен кад му се патња као мало смири, али при најмањем покрету пада, при најмањем покрету кревета осети да му сева жешће но икад. Он се подиже, коракну неколико корачаја, па се баци на мртваца; љубио је скрштене руке, врат, образе, очи, уснице; миловао је грозничавим прстима црне, расплетеие власи; па је за тим плакао и јецао да је дирало до срца. Убијен тугом, пао је на диван у углу собе, те је лежао све дотле, док му није затребало ваздуха, јер се беше загушио сузама и задавио грчевитим јецањем, те отрча к прозору и отвори га да даде мало чиста ваздуха задиханим грудима. Снег улете унутра, падајући на креветске завесе, и угаси свеће. Није га видео за ово неколико последњих часова, када се за навек растајали. Учини му се. страшним па затвори силом прозор и дрхтећи упали свеће. Опа је једнако била ту, непрестано се смешила