Stražilovo

684

на њега. II заиста услед многих пољубаца бледе су усне биле отворене и мало се видели светли зуби. Како је био до лудила дирнут, чинило му се да треба да је извуче из сандука, да је метне на колена, да је загреје на својим грудима. Шта! Доћи ће скоро да му је узму, да је метну у хладну земљу, њу, која је пре неколико часова снавала на његовим рукама, мирна и већ почела оздрављати — као што је оп мислио. Ал, не, не, то не може бити! ... Чувао је дуго и није се мрднуо да је не би иробудио; а она је спавала, једнако спавала, док најзад не опази, да јој је срце престало куцати... Тада прислони усне на њена уста да види да ли дише; али осети само самртну хладноћу. Ах! јесте, мртва је, јер га није пољубила! И, поново се поче шетати горе доле. Сети зе за што је био позван у Румунију: да ради нри прављењу железничке пруге на Карпатима, па како се доста устезаше, запита жену да ли може оставити своју земљу, и да га прати тако далеко с двоје деце. „Ићи ћу!" одговорила је она мирпо, као да се разумевало само ио себи. А сад дивна вила, мила Клариса, сад је лежала непомичпа, хладна, међу четири просте даске. Као илашљива мати дигла се непажљиво једне зимне ноћи боса те тешко оболе, бринући се за децу. Савест га је гризла. 'Го је било његовом и само његовом ногрешком. Није требало, да је изложи овако суровој клими ! .. . Шчепа пиштољ, обешен више стола, на коме је цртао планове, и, иошто га добро иотнраши, наслони цев на слепо око; али кад хтеде ороз окинути, помисли на децу; неки му свети глас шану: стој! Остави пиштољ на место! Па уздахну од изнурености и седе крај стола, наслони главу на руке, решен овога пута да издржи не..;рећу до краја.

И док су му се очи забадале у очне шупљине, гледаше опет своју отаџбину, своју мајку, како, при рађању њихова првог детета, држи Кларису у наручју. Тада је био изван себе од страха; али је добра његова мајка била ту, заузимљива, пажљива и храбра. А сад није имао никог, никог! — 0, мајко, уздахну, да си знала! Једна се гомила снега свали с крова, паде потмуло на прозоре и сроза се низа зида. Била је баш ноћ да се буде мртви. Али се она не пробуди, ах!она, коју би иримио с толиком љубављу, кад би 11ог учииио то чудо с њом, што је спавала крај њега тако мирио пеосетљив, вечан сан. С каким је стрнљењем подносила изгнанство, усамљеиост, необичиу климу, недовољност њихова нремештаја, тешкоће туђег језика! Тамо доле било је мраморна пода, водоскока вештачких, црнаца, који су слушали на сваки миг. Овде иак тресле су се даске под ногама, покривене грубим ћилимовима, зидови се белили од креча, и дубоко је и озбиљно било ћутање шума. У место анаиаса, бресака и номоранаџа било је само боровница, јагода и дивљих малина. И никад се не пожали, иикад не уздахну. Само један пут, кад он донесе котарицу бресака из варопш, заплака се, сетивши се отаџбине .... — Кларисо! рече он тихо, Кларисо! Ветар угуши овај очајни глас. Он је пак понављао неирестано као дуго набрајање у тузи и жалости. И овај га иромењени глас, у коме је шиштало слово С, овај га чудни глас, који му се чињаше да није више његов, поилаши, кад би за час тишииа смирила очајно јаукање ветра. И преплашеии су му погледи лутали по мрачним угловима, као да иеког траже. После неког времена се умири мало и тако проведе дугу бескрајну ноћ. (Свршиће се)

——

ЈАРОСЛАВ ВРХЛИЦКИ

»ре свега се песник одриче априЈористичке 'појезије теза. Сву прошлост доноси на земљипггу чисте епике, без икакве завршне конклузије, без поента и дидактичких правила. Пе склапа поједИне слике, посматра их те их даје као

ЧЕШКИ ПЕСНИК (Свршетак) усамљене фреске, као „одломке велике епопеје невоље, зла и крви, коју су анђели започели, коју Евмениде у току векова нису допевале и коју сваки читалац ваља себи субјективно на ново да створи". Садашњости је посветио песник мал те не ис-