Stražilovo

685

кључиво лирске створове и у њима је, такођер без икаква теоретског система, али више фрагментарно, тек још дидактички и реторски, за тим све већма осећајући и све дубље захваћајући, прибележио своје назоре о човенггву и судбини му. За тим — а то је друго знамење песничкој метаморфози Врхлицкога — долази до уверења, да „оно, пгго је у души једнога човека стално, морају у срцу свом имати сви људи", те се одлучује, да решење сумња и проблема потражи у саму себи а не у спољашњем животу, у борбама, заплетима, теоријама, програмима и убојним иокличима друштва и науке. Отуда, што је песник тако променио своје назоре о свету, могу се растумачити дубоке разлике појединих одсека у „Танталову наследству" а још више у „Зборнику савремеиикову" од песама у „Духу и свету" и „Сфинги". Ту је иста разлика, као међу појезијом и науком. Наука је мисао, појезија је инстинкт, осећај; наука је ексактно заоквиривање истине у одређене границе, појезија је нешто незаоквирљиво, бескрајно. И тако је та свест о искључивости појезије у несника трећа последица промењених му назора о свету. У „Сфинги" још превлађују неподељено философски и социјални проблеми, у „Тангалову наследству" наилазимо већ на читаво одељење, које је посвећено уметности, на чије се земљиште склањају метафизични снови, које је прогнала позитивистичка наука; најзад у „Зборнику савременикову" скоро цело одељење „Протести" брани дубоке проблеме, који су данас специјалио земљиште уметности те јој дају неоспорно право на самосталност и апсолутну независност. Баш протиино лирици не познаје епика Врхлицкога никаквих евентуалних пододељења, група и категорија. Више осећајна, него философска уобразиља чешкога песника јавља се у њој увек једнако и непромењљиво, без обзира на тему, место и епоху. Само то не треба криво разумети те отуд можда изводити какву год монотонију, свођење свију појава на један заједнички називник. Ни по што! Мало би се песника могло са Врхлицким испоредити што се тиче дивне подобности, дати свакој приповетци, сваком епском одсеку локални колорит, који му одговара, те тиме оживити како цело дело тако и поједине му најмање делове. Но тај колорит је у њега друкчији, више психички, него чулни. Земљиште, које обухвата његова еиика, тако је пространо, да се човек мора дивити. Одмах у првом колу епских му појемата има два створа са класичним мотивима, два из с.кандинавске старине, два из немачке историје, један из француске, два из јудејске прошлости, два из циганског, два из козачког живота, неколико

америчких еписода, неколико шпанских романаца, повећи спев из епохе, кад су Јовановци владали на острву 1'оду и т. д. Фантастични одјеци прастарог времена, скаске свију светих књнга, талмудске па раболе, грчки и римски мотиви, средњевековне легенде, мит са севера и с југа, слике са истока, звуци присојне Нровансе, бајке о мађијоничарима, приповетке о витезовима, мијомир новога ренесанс-пролећа и барок-јесени, гласови великих духова и великих сектираца, громовна хука судара, титанских бојева, све се то пресипа, уклања једно другом с нута, судара се, бори се и измирује се, разилази се и скупља се у тој појезији те ствара легенду векова, која за Иговом ни најмање не заостаје, што се тиче снаге. Све је то данас у десет књига разбацано, од чести у појединим одсецима (као у првом одсеку епских иојемата, у „Одломку епопеје", у „старим скаскама" и у другој свесци „Мита"), од чести у већим пододељењима (као у „Перспективама", „Фрескама и Гобелинима"), од чести најзад у нарочитима, које обухватају читаве свеске (као „Идилске баладе" и први део „Мита"), који су специјално посвећени чешким темама, или у „новим епским појематима", који мал те не искључиво обрађују скаске, бајке и легенде средњега века). Може се узети, кад би се систематски класификовао и спојио садржај тих десет свезака (кад би се уз поменуте добројала још и „У1Мопа Со1оппа") у једну једину велику свеску, да би то ојачало утисак те приказало једно од најколосалнијих дела појезије нашега столећа, праву епску библију прошлости. Прво место даје Пшезмицки појематима из класичне старине. И ако Врхлицки — гато се тиче финоће у скулптури — заостаје за Лекомтом де Лилом, што се тиче јасне обраде градива за Банвиљем, што се тиче сиаге можда за Свинберном, то ипак није нико, као он, приказао сву грчку атмосферу, њену ведрину без фриволитета, њену иростоту без блесастости, њену свечану мирноћу без лажнога патоса, њену поданост судбини без фатализма. Друго место у споменутом реду заузимају средњовековне легенде, у којима је песник опет мајсторски дао да се огледа сва душа оне чудновате епохе, коју су састављале митске екстазе и дивље страсти, манастирска ћутљивост и звека оружја, мумлање молитава и певање раскалашних песама, витешка част и насилничка бруталносг, дубока вера и у народним бајкама предани остатци незнабоштва. Те елементе, који привидно дисонују а ипак се лепо слили у симфонију тајанствена сликовања нових епоха, схватио је Врхлицгш тако свестрано и право, као можда нико пре њега, нико после њега.