Stražilovo

711

маглу, којом чисто испуњаваше собу титрање разиграних струна. — А сад да видимо, настави Шонар, како се музика слаже са речима мога песника. И он запева својим прилично непријатним гласом овај одломак једне од оних песама, какве се обично певају у комичној опери или као текст какве игре: „Огртач доле баца Плавојка мила лица; Упире сузне очи Пут сјајних звездица И у вале ллаве Сребрпог језерца . ..

— Како, како! — викну Шонар, пун праведна гнева — плави вали сребрног језерца, гле, то нисам ни опазио; то је мало и сувише романтично. Тај мој песник је неки тупоглавац, који свога века није видео ни сребра ни језера. У осталом цела му је балада смућкај па проли; његов метар непрестано смета мојој мелодији; у будуће ћу ја сам састављати речи за моју музику и то ћу да учиним одмах. А како сам данас и онако расположен за појезију, начинићу одмах нацрт куплета, па ћу им прилагодити моју мелодију. И Шонар, забагљавши своје прсте у косу, заузе замишљен положај човека, који жели да ступи у ближи одношај са музама. После неколико часака овога светог суложништва произвео је на свет једно од оних недоношчади, које нисци либрета, који оваке ствари врло лако фабрикују, да тим створе подлогу надахнућу компониста, називају с правом монструмима. Само што је монструм Шонарев ипак имао нека смисла, он је изражавао са свим јасно узнемиреност у љеговој души, која је расла због немиле успомене на датум: осми април. Ево његов куплет: „Три иут осам дваес' четир, Пишем четир а два памтим; Свакоме бих скин^о шешир, Ко нозајми да исплатим Осам стотин' мога дуга! Има л' таког лудог друга? Нек се јави и нек да, Док још има времена! Р е ф р е н Кад сказаљка на високом сату Четвртину на дванаест покаже четврту, Да исплатим дужну рату (1зег) Домаћину ове куће, господин-Бернару. — До ђавола, рече Шонар, прочитавши свој спев, четврту и Вернару, ови сликови нису баш милијона-

ри, али ја немам времена да их обогаћавам. А сад да пробамо хоће ли бити срећан брак међу нотама и слоговима. И својим ужасним носним гласом, који је спадао у његове особине, започе поново извађати своју романсу. И задовољен несумњивим успехом свога рада честиташе Шонар самом себи гримасом иуном ликовања, која би слична високо-дугом акценту узјахала на његов нос свагда, кад код би био задовољан самим собом. Али то блаженство и радост не беху дуга века. На оближњем торњу избијаше једанаест сати. Сваки ударац је јасно допирао у собу и изумирући чисто као да сваки подругљиво питаше: јеси ли спреман ? Уметник скочи на столицу. — Време јури као јелен, рече... не остаје ми више него још три четврти сата, да нађем седамдесет и пет франака и нов стан. Но ја тешко да ћу икад свога века бити у стању за тако кратко време извршити овако штогод, то спада више на поље мађије. Дакле добро, још пет минута времена ћу да употребим на тражење, — и он спусти главу међу колена и удуби се у дубљине размишљања. Пет минута прођоше и Шонар исправи главу, не нашавши ништа, што би изгледало налик на седамдесет и пет франака. — Ако сам рад да одавде одем, онда ми сасвим ништа друго не остаје, него да одавде на најприроднији начин утечем; време је лепо, па можда се, случајно, мој добар пријатељ шета и суича. Он ми мора, хтео не хтео, указати своје гостопримство, док не будем нашао средство, да се са господином Бернаром намирим. За тим натрпа, колико год могаше стати, ствари у своје као подруми дубоке џепове, завеже у мараму нешто рубља и изиде из своје собе, изговоривши пре тога опроштајну беседу свом досадашњем стану. Кад је прелазио преко дворишта, испаде на једаред преда њ кућни вратар, који као да га је вребао. — Охо, господин-Шоиаре! довикну му, ставши пред њега, — ви сте канда заборавили да је даиас осми април. Три пут осам дваес' четир; Пишем четир а два ламтим , певуцао је Шонар, ја на ништа друго ни не мислим! — Мало сте се закаснили са вашом сеобом, рече вратар; већ је пола дванаест, а нови кирајџија,