Stražilovo

Док је то говорио, искочи из неке врсте намештаја, који беше сам изумео и склопио, и који је, служећи ноћу као кревет — није нам мило, али морамо признати, да је улогу кревета врло рђаво играо — играо улогу делог осталог намештаја, којег беше појела прошла љута зима: беше то дакле, као што се види, у неку руку намештај за све потребе. Да се заштити од јутарњег студеног ветра, огрне Шонар брзо неку сукњу од ружичастог сатена, начичканом са звездастим шарама. Ова сукња му је служила као шлафрок. Тај нарадни шлафрок је заборавила код уметника једне ноћи, после игранке са маскама, нека „лепа будала", која се дала навести на танак лед лажним обећањима Шонара, који је у маски Маркиза од Мондора примамљиво звецкао у џепу сребрним талирима — повцем, који је постојао само у њезиној фантазији, а иначе беше искован обичним пробојцем из какве мегалне плоче а позајмљен из реквизита ког позоришта. Кад је обукао своју собну одећу, отвори уметник прозоре и капке. Сунчани зраци као светле стреле улегоше у собу, и натераше га да са свим отвори дремљиве очи; у исти мах избијаше на суседном торњу пет сати. — Аурора лицем и персоном! нромрмља Шонар, — чудновато! — Али ипак има нека погрешка, додаде погледавши на календар, који је висио о зиду. Резултати науке тврде да се у овом добу године сунце рађа тек у пола шест; а сад је тек пет, и оно се већ родило. Кажњива ревност! Са свим је јасно да се то небеско тело налази иа криву путу, и ја ћу се морати у звездарници потужити. Иначе то би ме морало мало и узнемирити, настави; да после јуче долази данас, то је ненобитна истина, а пошто је јуче био седми, то мора, данас — ако т. ј. Сатурн не иде као рак — бити осми април. И сад, ако је веровати овоме, пгго је написано овде на хартији, рече Шонар, читајући још једном на зиду приковану судску одлуку, којом му се отказује стан — то треба да се данас тачно у дванаест сати из овог стана иселим и да положим у руке мога кућегазде, господина Бериара, седамдесет и пет фраиака за три неплаћена термина, због којих ми на тако безобразан начин пише и досађује. Ја сам се, као обично, надао, да ће се случај подухватити да уреди ту ствар, али како се чини, није до сад имао каде. У осталом, ја имам још шест сати времена. Ако их добро употребим, може се лако догодити ... А сад хајд напред, можда ће се пггогод наћи. Ваш се спремао да навуче на се огртач, који је некад био чупав, а сад урешеи симптомима

савршене ћелавости, кад на једаред — као да га је уштинула тарантула — скочи и поче играти неку игру, коју је сам компоновао, и која му је већ често на јавним игранкама доприпела част, да дође у најближи додир са полицијом. — Гле, гле! викну за чудо како јутарњи ваздух даје човеку идеја! Мени се чини као да сам ушао у траг мојој арији. Дед' да видимо.. . И Шонар онако полунаг седе са свој пијано и, разбудивши успавани инструменат буром тонова и акорада, започне, још непресгано у разговору са самим собом, пипати за мелодичком фразом, коју тралсаше већ од толиког времена. — 1)о, зо1, тг, (!о, 1а, 81, (1о, ге, бум, бум. /'«, ге, тг, ге. Јао, јао! ово ге је фалично као Јуда Искарјотски! викну Шопар,- ударајући љутито ноту са сумњивим звуком. Дед' да пробамо у молу . . . Треба лепо изразити тугу младе особе, која рашчунава бео цветак и баца листиће у плаво језеро. Идеја до душе није нова, али је у моди, и ја бих волио да видим којег издавача, који би смео издати романцу, у којој не би било плавог језерца, дакле не можемо ии ми пливати уз воду ... Ђо, ао/, гш, Ло, 1а, 8Г, (1о, ге; ово није баш рђаво, ово већ мирише мало на белу раду, а особито људима, који се добро разумеју у ботаници. 1а, 8г, (1о, ге, ах ти ге, лупежу један, до ђавола се носи! А сад, да се лепо прикаже плаво језерце, требало би ми нешто онако влажно, азурно, месечином обасјано — јер, наравно да је и бледи месец ту —, аха, ево га, само не треба заборавити на лабуда. Ра, т?, 1а, во1, настави Шонар, треперећи кристалним нотама највише октаве. —• Сад треба само још растанак младе девојке, која се одлучила да скочи у плаво језерце, да се састане на оном свету са својим драгим, који лежи снегом покривен. Овај свршетак није баш са свим разумљив, али је интересантан, промрмља Шонар. Сад би ми требало нешто нежно, меланхолично ; аха, ево, ево. .. ево читаво туце тактова, који плачу као Магдалине . .. „срце-цепајући"! Брр! брр! стресе се Шонар у својој сукњи са звездицама, бар кад би могли и дрва цепати!... У мом алкову има један ступац, који ми страшно смета, кад имам код себе друштва — на ручку; могао бих мало заложити њим ... 1а, 1а.ге, тг, јер ја некако осећам да моје „вдохновеније" све више узима на се облик кијавице. Па, тим горе! А сад на посао, треба још да удавимо нашу младу лепојку. И док су прсти беснели преко клавијатуре бедног инструмента, пратио је Шонар са зажареним оком и напереним ухом своју мелодију, која је као што се чињаше као Силфида лебдела кроз звучну