Stražilovo

губити од своје вредности и спаге «, и »он је био тако слаб (стр. 53) да се иоведе за општим покретом духова и да му угађа«? Нема сумње, да Јакшић има одређену иесничку физиономију, но она се ио нашем мишљењу (пошто г. Недић не наводи свога) огледа нарочито у сили израза. Али не стоји, да је Јакшић једини српски лиричар, који има маркантну физиономију. Њу има и Змај и Лаза Еостић — Змај нежпошћу осећаја, а Лаза Костич философијом и узвишеногаћу идеје. Критика је г. Недића о лирици Јакшићевој у главноме истинита, али је г. Недић требао бити консеквентан, па је све оно, што је иохвалио код Јакгаића, требао бар да наведе и код других песника, а гато је овима замерао, пије требао ни код Јакшића да прећути, јер бисмо само онда имали објективну критику и верну слику Јакшићеве лирике. Овако иак Недићева студија о Јакшићу и сувише опомиње на — панегирик! Или је можда г. Недић хтео овом и осталим својим студијама да покаже клисичан пример онога начина кригиковања, који је сам описао и по коме се »једни песници преко заслуге цене, а другима не пада у део ни оно, што заслужују« ?! Ако је то хтео, мора се нризнати, да му је намера пошла за руком. *■ Носле Јакшића прешао је г. Недић на Змаја, наводећи томе као разлог хронологију (међу тим колико је се држао, то смо наиред видели). Па пошто у студији о Јакгаићу није могао г. Недић да изнесе све своје теоријске .назоре о лирској поезији, то ћемо таког теоретисања наћи доста и у студији о Змају. Своје мигаљење о Змају свео је г. Недић па крају своје студије у неколико речи: Змај је велик у техници стиха *) и духовит је, али нема главног атрибута, да постане великим лиричарем, нема искрености, за то је само стихотворац и велик само као преводилац. »Лиричар Јован Јовановић« — вели на крају слудије г. Недић — »ретко је кад умео погодити праву и чисту лирску жицу; песник политичких песама Змај преживеће се и заборавити; али ће се још дуго помињати, пити ће се лако кад заборавити песник деце чика-Јова«.

*) „Наше Доба" је у своје време и то порицало.

Ову је кратку оцену Недићеву о лирици Змајевој управо унигатио Милан Савић у 47 броју »Јавора« за 1892 годину. Ми бисмо могли просто навести необориме разлоге Савићеве, па прећи иа лирику Каћанскога; но то не ћемо чинити, јер г. Савић, пишући критику на мишљење г Недића о Змају, није имао пред собом читаву студију, већ само »Наггу«-јев извод у »Виделу«. Одиста морамо заједно с г. Савпћем занитати г. Недића: па кад Змај нема искрености, откуда је онда могао загледати у душу дечју, па спевати онаке дечје песме, које ће се »јога дуго помињати, нити ће се лако кад заборавити«? Да нема Змај осећаја, зар би у опгате и нагињао деци? Да нема магате, зар би се могао идентификовати с дечјим схваћањем? Да нема полета, зар би све те песме могао спевати с таким успехом?« и гато је најглавније, »зар песник, који хладно срачунава своје стихове, може тако елементарно утицати и на велик свет, да чак и од г. Недића измами апробацију ?« Биће да је г. Недић створио а рпоп мигаљење о појезији Змајевој, иа му је' доцније по појезији пабирчио, само да нађе стихова, којима ће потврдити своје мишљење. Управо се г. Недић, пишући студију о Змају, држао онога начина критиковања, који је одиста врло вешто описао на 7 стр. своје књиге и који смо ми већ у целини навели. Томе се, и само томе може ириписати тврдња г. Недића, да Змај није искрен, није истинит; као гато се томе има прииисати и она једностраност и непотпуност у уиотребљеноме материјалу за цитирање. Него да се запитамо: гата управо држи г. Недић за мерило у оцени, да-ли је један лиричар искрен или није? Да-ли држи за мерило осећаје, које рађа у читаоца читање песме, или н. пр. критичарево ауторитативно тврђење: »читајући песника, ми и не осећамо готово нигата«. »Ја сам се са своје стране« — рекао је један члан »књижевно-уметничке заједнице« г. Недићу — »усхићавао појезијом Змајевом, и читајући неке песме његове, ја сам по кад гато и плакао«, а то исто смемо и ми рећи. Па откуда, господине Недићу, у нас тих осећаја? Да ли би их могло бити, да и сам песник није осећао певајући? Откуда бисмо ми могли