Stražilovo

21

сати њему сву своју раздраженост сматрао би за понижење, то јест кад би могао и помислити на то. ГГосле два дана сусрели су се у гунгули, на пристаништу једног невског нароброда. Овај, трећи пут, био је Вељчањинов готов заклети се, да га је господин са крепом за шеширом упознао, и да је покушао прогурати се до њега, али га је светина спречила; чак му се учинило, и да се „дрзнуо" нружити му руку; може бити да га је чак и по имену викнуо. Ово последње Вељчањинов, додуше, није баш јасно разабрао, али .. .— „али, ко је управо та животиња и за што не дође к мени, ако ме заиста познаје, или ако има посла самном?" номисли разјеђен, седајући на фијакер да се одвезе до Смољног манастира. После по сата се већ препирао и викао са својим адвокатом, али у вече и ноћу га обузела опет нека одвратна и фантастична брига и немир. „Да ми се не разлива већ жуч?" — питао се подозриво, посматрајући се у огледалу То је био трећи састанак. После тога пет дана није сретао „никога", а о „животињи" ни гласа ни трага. Ну међу тим, мало, мало па се тек сети господина са крепом за шеширом. Са чуђењем је Вељчањинов хватао сама себе нри том. „Да ли је он крив мојој муци, шта ли? — Хм!... А и ои, мора да има много посла по Петрограду, и за ким то носи креп? Очевидно је да мене познаје, а ја не могу да га се сетим. И за што ти људи носе креп? То им никако не стоји. .. Чини ми се да бих га иознао, кад бих га боље разгледао...." И чисто се нешто почело мицати у његовим успоменама, као каква позната, али на једаред некако заборављена реч, које свим силама желиш да се сетиш; знаш је са свим добро и знаш да је знаш ; знаш шта значи, стоји ти на врх језика; али речи никако да се сетиш, па ма се распао ! — То је било ... То је било давно ... било је тамо негде ... Ту је било ... ту ... — а најпосле нека ђаво носи и њега и све што је било и није било!... викну на једаред једовито ; —• зар вреди због једне каналије толико се жестити и понижавати! Страшно се расрдио; али у вече, када се изненада сетио да се онога дана расрдио, и то „страшно", беше му страшно непријатно; чисто као да га је неко хватао при недозвољену послу. Он се забринуо и чудио се. — Сигурно да има узрока, рада шта се ја толико једим .. . онако само од себе . .. при једној јединој успомени .. . Није довршио своју мисао. А сутра дан се ражљутио још већма, но овај пут му би јасно, да има за што да се љути, и да

има потпуно нраво; „дрскост је била нечувена": и четврти пут се сусрели. Госнодин с крепом се јавио опет, некако као испод земље. Вељчањинов таман ухватио на улици баш онога статског саветника, господина, који му беше потребан и за којим је и сад јурио, да га ма изненада ухвати, ма и на летњиковцу, јер исти тај чиновник, кога је Вељчањинов једва и познавао али му беше потребап у ствари парнице, и онда, као и сад, не даваше се лако у руке и очевидно је било да се крије, старајући се на све могуће начине, да се не састане са Вељчањиновим. Радостан, што је на послетку ипак натрапао на њ, пође Вељчањинов раме уз раме с њим, журећи се, загледајући му очи и напрежући све силе, да наведе седога лисца на тему, разговор, у којем би се можда избрбљао па упустио случајно ону речцу, до које Вељчањинову беше врло много стало, али се седи лукавац узео у памет па се само смешио и ћутао. И баш у том критичном моменту онази Вељчањинов на тротоару с опе стране господина са крепом за шеширом. Стајао је и пажљиво мотрио оданде њих обадвојицу; очигледно беше да на њих пази и као да се и подсмева. — До ђавола! — плану Вељчањинов, који се већ растао са господином, приписујући сав свој неуспех изненадној иојави тога „продрзљивца" до ђавола, шпијунира ли он мене, шта ли ? Са свим се лепо види, да ме мотри и прати ! Је ли га когод најмио ... и... и... и тако ми Бога, он ми се и подсмевао! Тако ми Бога, ја ћ.у га испребијати... Штета само што идем без палице! Морам купити палицу! То не може тако остати! Ко је он? Хоћу одмах да сазнам ко је и шта је! На послетку — равно три дана после овог четвртог састанка — налазимо Вељчањинова у његову ресторану, као што смо већ описали, већ са свим озбиљно узнемирена и скоро рећи збуњена. И ако беше прилично поносан, ипак не могаше на ино, него признати самом себи ту истину. А на послетку, кад је све прилике и догађаје довео у свезу, био је приморан да изведе закључак, да причина целе његове раздражености, његове особите суморности и целог његова двонедељног душевног немира није нико други, него баш исти тај господин у жалости „поред све своје ништавости". — Па нека сам ја и хипохондрик — размишљао је Вељчањинов — нека сам и наклоњен да градим од муве медведа, зар је мени норед свега тога боље и лакше за то, што је све то можда само фантазија. Јер ако сваки обешењак, као што је овај, буде у стању целог човека са свим тумбе преокренути, онда је то . .. онда је . . .