Stražilovo

БРОЈ 6. ~

В А Н Г Р Ч

У НОВОМ САДУ, 6. ФЕБРУАРА 1894.

-тт—

СЕЋАМО СЕ

уна совра, друштво одабрано, Спомиње се једно име славно, Име, које сваки Србин ттуЈе, Пола века што се свуда чује; Драги камен, који много вреди, Један дветак, што нигда не бледи; Светла искра огња вечитога. Јасно ехо неба великога. Вранко, Бранко, тебе се сећамо, Твом имену ми песме певамо. Сећамо се твојих првих дана, Кад је твоја душа раздрагана Ускликнула необичним гласом Као море са бујним таласом; Па из сваког сада српског краја — К'о у твоме колу што с' набраја Шаљемо ти ми поздраве ове,

Одзивамо с', кад нас Бранко зове. Млад свет српски сећа с' без престанка Твоје песме „ђачкога растанка", Па весело попева и пије, Ту је песма, ма да тебе није. А ми, старци, који смо те знали И са тобом лепо друговали, Сећамо те с' често са сузама. За што ниси јоште међу нама?! Ти си песник целог Српства био, Сваки Србин теби беше мио, Певао си у песми Србинство, Гајио си слогу и јединство; За то Српство кроз многа столећа Тебе, Бранко, свагда ће с' да сећа. Твој те народ међу звезде диже Е па дотле — а куда ћеш више! Љубомир II. Ненадовић

уХ >ј)уби је, срце моје, и даље силно и страсно веруј у љубав њену и свете жеље тајне, Као што поклоник смерни верује у небо јасно И светлом занесен маштом светове снева сјајне.

Не дај да икада туга ведре ти наде смрачи Ни да ти црна сумња у слатки занос крене, Већ поштуј њену чедпост, што свету надземност значи, И страсном опевај песмом рајске красоте њене.

Ал ако једном пако и на те клетву спусти Иа видиш све то да је сам сан и лажна боја: Ти презри грех и порок и мани живот пусти И тад за навек стани и ти и песма моја... >

Јов. А. Дучи1.