Stražilovo

82

УПРАВНА СЛУЖБА слика из чиновничкога живота

'едимо Једно вече ја и мој — могу ре1>и — најбољи пријатељ од мале малени, па размишљамо и говоримо о прошлости својој. Управо он говори, а ја само тувим, тувим и пазим, да ми која не замакпе, па ћу ирве доколице скупити све под перо. А ево, шта ми је говорио:

Лепо

)е, вели, световао мене мој покојни

дед — Бог да му душу прости! — »Буди ти, синко, поп. Нема ти од од тога мирнијег и угоднијега живота. Очиташ педељом и свецем своје »паки паки«, па си онда опет слободан недељу дана. А родила чија њива или не родила, кад дође јесен, попов таван опет пун. Остави се ти високих школа и наука, па сад, кад свршиш гимназију, да те водим владици па благослов, а па јесен, у име божје, у богословију. Не ће проћи ни четир године, а ти ћеш већ бити свој господар!« Јесте, сад увиђам, да је мој покојни дед имао право, и сад бих га радо послушао, али протрч', зече! Мени се у оне младе луде године чинило, да је попу сувинте науско заокружено поље за јавни рад. А мене је живо срце вукло на какво поље, којем је ивица за небесно обзорје прирубљепа; па на том бескрајном, безграни чном пољу да развијем сву бујну снагу своју у корист васцелога рода мога; васцелог човечинства!... А шта ми је једно село? Попнеш се на подобар стог, па видиш, довикнеш и у ону чергу на крај села. Али видиш, нреко свога хатара, још и више села. Па још даље онамо видиш само светле крстове и крстиће на танким кулама, света обележја људскога становања, И у оним селима живе, муче се, страдају и болују људи. Рад си, попе, и онима тамо да помогнеш, али не можеш, јер онај свет онамо живи изван твога узаног делокруга Па онда буди поп! Парип од мејдана не води се у сувачу да онде у опредељеном кругу гази једним те једним стопама док не липше, него се витла по јуначком тркалишту, по бојном пољу, преко грмља и камења и вртоглавих провалија. Згине ли, име ће му се спомињати док траје јунаштва! Моја неодољива жеља, да од користи будем васцеломе човечанству, и моја заношљива

машта, која ми је друштво човечје и мој рад у томе друштву све у самим песничким сликама нриказивала, не дадоше ми да нримим лепе савете мога доброга деда, већ ти ја одох да учим »високе« пауке. Прво сам изабрао био лечништво; али сам набрзо смотрио, да се та наука више ослања на помоћ природе, него на своју моћ. Грозио сам се од помисли, да човек под мојом негом умре од какве болетице, којој мајка природа има у тајној лекарни својој готова лека, само што лечничка наука још пије наишла на тај лек. Бацих се на учење правних наука. Ово ће, мишљах, бити погодно поље» за мој јавни рад. Бити бранич личне и имовне сигурности; бранити правду и слободу од насилничких нападаја; борити се са силницима за народна права, притицати у обрану слабу и немоћну иротив обести и самовоље; једн м речи: бити заступник и борац правде против неправде. Има ли племенитијега рада од овога? Моје ђаковање на великој школи још јаче ме учврстило у томе мишл>ењу мом; још лепше идеале ми створило о задаћи мојој у јавном животу. И ја сам на послетку, заокружен тим идеалима, сгуиио у практични живот. Мој принципал — чувен адвокат — код којега сам ступио био у праксу, брзо ме је заволио, видећи, како се ја свом оданошћу заузимам за сваки предмет, који ми је поверен; а за кратко време сам стекао наклоност и у судија, пред којима сам принципала свога замењивао у разним иарницама. Ја сам уживао у расправљању сваковрсних правних питања пред судовима. Био сам, Бог зна како, задовољан, што сам изабрао ту струку. Али то моје задовољство не потраја ни пуну годину дана. Оио је бивало, до душе, и за ту годипу дана појава око мене, које су вређале моје правно и хуманитарно осећање, али ме нису никада тако дарнуле, нису тако одлучно кидисале на моју душу, као ова, што ћу је сад испричати. Ја, за ту годину дана мога практиковања, нисам никад имао оврху, нити сам уопште видео, како се спровађа судска оврха. Тај су посао обављали преписивачи, којих је увек било по три четир у писарници мога принципала. Али се догоди један пут, да сам и ја