Stražilovo

85

на свом веома лепом летњиковцу; тамо има пуно деце; они ће вас тамо волети, они су врло добри ... Немојте се на мене срдити, ЈГизо, ја вам желим добра... Да га је когод од његових ггознатих могао у овај пар видетп, изгледао би му зацело веома чудан. — Како сте — како сте — како сте .. . у, како сте зли ! рече Лиза, гушећи се у сузама и севајући на њега својим ражљућеним прекрасним очицама. — ЈГизо, ја . .. — Ви сте зли, зли, зли, зли! Она је кршила руке а Вељчањинов се нашао У чуду. — ЈГизо, мила ЈГизо, да ви знате у какво ме очајање доводите! — Је л' то истина, да ће он сутра доћи?Јел' истина ? — запита она заповедајући. — Истина је, истина! Ја сам ћу га довести; отићи ћу по њега па ћу га довести. — ГГревариће — прошапута ЈГиза, обарајући очи доле. — А зар вас он не воли, ЈГизо? — Не .воли ме. — А је ли вас карао? ЈГиза га погледа мрачно и ућута. Окрену се од њега и ћуташе упорно. Он је поче разговарати, говораше јој са жаром; био је као у грозници. ЈГиза га слушаше неповерљиво, намргођена, али га ипак слушаше. Њена пажња га врло обрадова; чак јој започе тумачити, шта је то човек пијаница. Рече јој да ју врло воли и да ће пазити на оца јој. ЈГиза на послетку подигне очи и нажљиво га стане гледати. Поче јој причати, како је познавао још њезину мамашу и опази да се интересује за његово причање. Мало по мало па поче и одговарати на његова питања — али опрезно и кратко, још увек упорно. На главна питања ипак не хтеде ништа одговарати; упорно је ћутала о свему, што се тиче њених досадањих одношаја према оцу јој. Говорећи с њом, узео је Вељчањинов њезину руку у своју и она је не трзаше натраг. Девојчица у осталом није баш са свим ћутала; ипак се могло разабрати из њених нејасних одговора, да је оца више волела него мамашу, јер је и он њу више волео, него мамаша ; али кад је мамаша умирала, да ју је врло много љубила и плакала, кад су сви изишли из собе, а њих две остале саме.... и да она сад њу волије више него све на свету, и сваку ноћ да је воли више него све на свету. Ну девојчица беше у истину горда: чим је опазила да се проговорила, оиа на једаред опет заћута; и онда чак пакосно погледа на Вељчањшшва, који ју је навео, да се проговори.

Пред крај пута беше њено истеричко стање скоро са свим попустило, али беше постала ужасно замишљена и гледаше преда се плахо, натмурено са хотимичним, суморним упорством. ГГГто се тиче тога, да је воде у туђу кућу, у којој никад није била, није ни мало била збуњена ни забринута. Вељчањинов је видео, да је мучи ненгго друго; он је пагађао да ће бити, да се стиди њега, и да се стиди нарочито због тога, што јује отац тако лако с њим пустио, што ју је скоро рећи бацио њему на руке. „Мора да је болесна — размишљаше он — и то можда врло болесна; њу је измучила . . . она пијана, подла ствар ! Сада га разумем". За тим поче журити кочијаша; полагао је наду на летњиковац, на ваздух, на врт, на децу, на нови, непознати живот а после .. . Ну о том, шта ће бити после, није ни мало двоумио; пред њим беху пуне, јасне наде. Али једну ствар је знао са свим добро и то, да још никад није доживео тога, што сад осећа, и да ће му ти осећаји остати целога зкивота! „Ето смера, ето живота!" помишљаше са одушевљењем. Многе му мисли у овај мах пролетаху главом, али се он не заустављаше на њима и упорно избегаваше, да се упусти у појединости: без појединости све изгледаше јасно, све беше неоспорно. Главни план његов се сложио сам од себе: „моћи ће се ваљда сједињеним силама упливисати на оног отпадника — сањаше он — да оставн у Петрограду ЈГизу, код Погорељцевих, и ако из почетка само на неко време, на одређен рок, и да оде сам; а Лиза да остане мени; ето то је све, шта ми треба више? И .. . и на послетку он н сам то жели ; иначе што би је мучио". На послетку стигоше. Летњиковац Погорељцевих беше заиста прекрасно местанце; пре свега изиде им у сусрет живахан чопор деце, који се сјатио на степеницама летњиковца. Вељчањинов већ дуто времена није долазио амо, и за то се деца силно обрадоваше, јер су га врло волела. Пре но што је изишао из кола, почеше му довикивати старији између њих. „А шта је са процесом, шта је са вашим процесом?" То прихватише и млађе малише, па са смехом кричаху уз старије. Обично су га код Погорељцевих дражили процесом. Али кад деца видеше Лизу, одмах се поредаше око ње и стадоше је посматрати са ћутљивом и пажљивом дечјом радозналошћу. Изиде и Клавдија Петровна а за њом њезин муж. И она и муж споменуше од прве речи, смејући се, процес. Клавдија Петровна беше госпођа од својих тридесет и осам година, пуна и још доста лепа бринета са свежим и руменим лицем. Муж јој имађаше