Stražilovo

105

— Ви би баш страшно радо да сазнате, како сам ја дознао то за Степана Михајловића! Вељчањинов поцрвене: — Понављам вам и опет, да ми је са свим све једно. „Да ли да га ухватим за јаку и избацим на поље заједно са боцом?" — помисли јаросно у себи и поцрвене још јаче. — Ништа, ништа! — проговори Павле Павловић чисто ободравајући га и насу себи још једну чашу. — Одмах ћу вам објаснити, како сам ја „све то" сазнао, и тим ћу задовољити вашу жарку жељу ... за то што сте жесток човек, Алексјеју Ивановићу, страшно жесток човек, господине мој! Хехе! Дајте ми само једну цигаретицу, јер ја од марта месеца .. . — Ево вам цигарета. — Побећарио сам се са свим од марта месеца, Алексјеју Ивановићу, и ево како се све то збило —■ чујте само: — Сушица, као што сами знате, најмилији пријатељу — прелазио је у све фамилијарнији и интимнији тон — јесте болесг чудновата. Обично, или, рећи, без изузетка умире хектичав човек скоро и не слутећи да ће сутра умрети. Рекох вам, даје пет сати пре смрти удешавала Наталија Васиљевна, да иде кроз две недеље к својој тетки, чије добро лежи на четрдесет врста од Т. Осем тога биће да вам је позната навика или боље рећи обичај, који имају многе даме, а можда и каваљери, а то да чувају при себи старе трице, као што је на пример љубавна преписка. Најпаметније би било: у пећ! Зар није тако? Али не, у њих је сваки комадић хартије по сандучићима и орманчићима брижљиво сачуван; чак је све и нумерисано по годинама, датумима и врстама. То је можда каква велика утеха, шта ли — ја не знам; али свакако ради пријатних успомена. Намеравајући пет сата пре смрти, да иде к тетки не имен-дан, природно је, да Наталија Васиљевна није ни мислила на смрт, па ни у последњем часу, јер је још непрестано чекала Коха. Тако се и догодило, да је Наталија Васиљевна умрла а шатула од црнога дрвета са перлмутерском инкрустацијом остала иза ње у писаћем столу. Славна беше то шатулица, са кључићем, породична, наследила је од своје бабушке. Ну па у тој шатулици се и пронашло, то јест све се пронашло; без икаква изузетка, по данима, по годинама, за свих двадесет година. А по што је Степан Михајловић јако волео литературу — чак је једну љубавну приповетку послао да се штампа — то се његових саставака нашло скоро пуна стотина у шатули — оно истина ни пет година није шала! На еким комадима се налажаху и својеручне опаске

Наталије Васиљевне. То је врло пријатно за мужа — а? — Шта мислите? Вељчањинов се брзо разабра и сети се, да он никад ни једног писма, ни једне цедуљице није написао Наталији Висиљевној. Из Петрограда је писао додуше два писма, али та беху упућена на њих обоје, као што беше уговорено. А на последње писмо Наталије Васиљевне, у којем му је налагала, да не долази, није ни одговарао. Довршивши причање, ћутао је Павле Иавловић читаву минуту, наметљиво се смешећи. — А што ми ништа не одговарате на моје питање? — рече, не могући дуже издржати. ■— На какво питање? — Па о пријатним осећајима мужа, који је пронашао шатулицу. — А шта ме се то тиче! — одмахну љутито руком Вељчањинов, устане и почне ходати по соби. ■— Чисто бих се опкладио, да ви сад ово мислите: „права си луда, што си сам на своје рогове показао!" хе-хе! Страшно гадљив човек сте ви, господине мој! — Ни сањао нисам о том. На против, ви сте јако раздражени због смрти човека, који вам је нанео увреду, а поред тога и вино ради своје. Ја у томе не видим ничег необична, и врло добро разумем, на што вам је требао жив Вагаутов, и готов сам да одам пошту вашем гневу; само . . . — А на што ми је био потребан жив Вагаутов, по вашем мишљењу? — То је ваша ствар. — Хоћу да се кладим, да мислите двобој! — До ђавола! — све више и више излажаше из. своје резервисаности Вељчањинов — та ја сам мислио, да ћете, као што се сваки човек на свом месту . . . у сличним случајевима не понилмва до комичног брбљања, до глупог кривљења и ачења, до смешног тужакања и отужних намека, којима сам себе још више каља и оцрњује — радити јавно, отворено и непосредно —■ као честит човек. — Хе-хе-хе, да, али ја можда и писам честит човек. —• То је и опет ваша ствар . .. али онда ког вам је ђавола требао жив Багаутов? — Па тако, само да обиђем и видим свог иријашка Наручили бисмо коју бочицу, па бисмо заједно пијуцкали. — Он не би ни хтео пити с вама. — А за што ? КоМеззе оБИ§;е! — Та ето и ви пијете са мном; а шта је он бољи од вас? — Ја с вама нисам пио. — Од куд на једаред та гордост!