Stražilovo

БРОЈ 9, 0Г^зо»а^г-ч9

ГОД. VII.

|©*®^г^19

џ ф

Ј 0 В А Е Г

У НОВОМ САДУ, 27. ФЕБРУАРА 1894.

т в о & Ш)

РЕАЛИСТА

IX

)ејах свршен правник са Велике Школе, Бејах скино с врата све испитне бриге, С којих дуго време сносих тајне боле Нисам више гледо прашне школске књиге.

Имађах у џепу сведоџбу свог знања Па сам се већ свакој људској срећи надо; Био сам на иуту много бољег стања, Али сам се опет још по ђачки владо. Смелост ми је била још најлепша дика. Ношах се к'о ђаци што се махом носе: Ношах висок шешир, обода велика, Којим се сви ђаци диче и поносе. У руци сам имо какав штапић лаки. За мараму вратну никад нисам знао По томе већ може да пресуди сваки, Како сам све светско мњење презирао. Бејах стални писар једног адвоката (И сам сам се спремо да се тако зовем) Било ми је добро, беше добра плата, Могао сам увек срцу да уговем. Још државне службе не миптљах да тражим — Нисам пакан био још ни да се женим —• Хтедох се, по срцу, да крепим и снажим, Нисам јоште хтео жинот да променим.

Хтео сам да будем вечно самовољан, Па том божјем свету вољно да се дивим; Не мишљах да будем икада зловољан Хтедох, по свом срцу, слободно да живим. Све сам био кадар, за све имах моћи. Да ми је ко тада дарово свет бели, Ја бих га дотеро, по својој свемоћи, Да буде у свему, к'о што срце жели. Још бих га приморо да буде и бољи, Но Бог што га створи, по свом божјем зпању. Није било краја мојој силној вољи Бејах врло смео у свом поуздању. Сад се томе смејем, јер увиђам јасно, Да ни себе нисам савладати мого, Али ми се онда све чинило ласно У заносу своме држах на се много. Из заноса тога нренух једног дана, На глас и на позив иознанице моје. Шето сам се тихо покрај њена стана, Кад ме она зовну из собице своје. Некад код ње бејах на стану и храни, Лепо живљах с њоме, јер сам тачно плаћо Те, када се после станих у кавани, Опет сам почесто њеној кући спраћо.