Stražilovo

154

мање, птто су од Београда четрдесет гаајки са наоружаним Србима с бока напале турску флоту. Изродио се љут и крвав бој у оном делу реке, пгго се данас зове Стари Дунав. Турци се, борећи се, повукли те изгубили много лађа, које су Мађари и Срби, гопећи Турке, подавили.*) Мухамед је наредио те се празне лађе попалиле, да не би пале гаака Хришћанима, три су галере биле подављене, четир отете, преко четир стотине Турака утопили се. Тај ггрви срећни удар одсудио је судбину Београда. Место да се задржава гонећи лађе, што су бегале, употреби Сибињанин Јанко час првога одушевљења па са најбољим делом својих чета пође у град, који је скоро већ био ингубљеи. И Капистран је за њим пошао онамо те силом своје беседе соколио опсађеиике за одсудне дане. Прва им је брига била, да у брзини васпоставе утврђења, која су на веома многим местима била порушена, и да на њих помећу топове, који се ијоле још дали употребити. Но Турци су им слабо времена дали на то. Мухамед наиме, љутећи се због тога, што је погубио толике лађе и што су његови били побијени на Дунаву, решио се био, да уради све и сва, како би се за претрпљеиу срамоту осветио тим, гато би са свим унигатио град. С тога, док је пуцање на зидове и куле, што су јога биле читаве, наставило без прекидања, скупи Мухамед сам језгро своје војске непосредно пред град, не би ли главним јуригаем извео последњи, одсудни удар. Први нападаји на спољашња утврђења нису били срећни. Турци су додуше опетовано продира.ш кроз мазгале у спољаптње кастеле, али су исто толико пута били сузбијани с великим губитком, док Хригаћани најзад, узмичући испред надмоћја, не напустише те рушевине, како би сву своју снагу могли посветити обрани самога града. Кад се једаред докоиао спољашњега главнога кастела, попали Мухамед све зграде, које су јога биле поштеђене и већ на многим местима по бедемима, које су заузеле његове чете, у знак својој победи ионамегата своје заставе. Поглед на њих није бант соколио крсташку војску, која је такођер била ослабљена борбом, оскудицом и тешким губицима. Кажу да је чак и Сибињанин Јанко у један

*) Са Гардошева виса гледало је земунско становништво и крсташка војска тај страшни призор, у колико им се није губио испред очију; јер тада је још гусга прашума покривала ратно острво, као што је и онострана обала реке била покривена густим врбаком. Већ се ноћ била спусгила, кад се на једаред зацрвенело и зажарило небо на југоистоку те се видео грозан пожар, који Земунци нису могли себи да разјасне. Султан је наредио те се спалиле лађе, на којима није било момчадије ни катарака. Игњат Сопрон у својој монограФији о Земуну и околини. 1890.

мах помислио на повратак. Но Капистран, који је вазда био уза њ саветом и делом, охрабрио га је, одушевљено му говоре^и. Док је Сибињанин Јанко унутри све уређивао за јуриш, који су очекивали, а нарочито пазио, да буде реда и запта у војсци, да не би пренагљеним неуређеним испадима расцепкана и сломљена била посадна сила, дотле се Капистран ножурио натраг до окола, који је био с оне стране Дунава те је још неколико хиљада најбољих чета превео нреко реке да појача посаду. Ни Мухамед није седео скрштених руку но је гледао да новим четама накнади знатне губитке. Сад је пре свега ваљало ирокрчити пута преко моста, који је спајао од Турака већ опседнути спољашњи градић са самим градом. На обрану су ту у првој линији постављени били крсташи, које је Капистран тек довео био, још свежи сиагом а пуни жудње за победом. Седми дан после боја на Дунаву у вече, 21 јунија, даде Мухамед сам на челу снојих јаничара знак нападају. На јуритн полете осмапске чете на мост, но на том су малом нростору били збијени Хригаћани те Турци у њима наиђоше на непробојан бедем; свака стопа земље морала се откупити љутим жртвама; Караџа паша, беглербег од Румелије, заповедник опсаднога кора, одмах је, при првом нападају био на смрт рањен те је наскоро за тим испустио душу; бој је са све то већим огорчењем скоро без престанка трајао целу ноћ. Но иред зору пође јаничарима за руком те се од чести угнезде по јамама, од чести се иа више места попну на зидове и продру унутра у град. Сибињанин Јанко је наиме навлаш новукао био своје чете са зидова и издао најстрожи налог, да сви остану скривени и мирни, док се не да знак те да онда нападну на непријатеље, који се безбрижно расули по граду, и тако да их поједипце без ио муке поубијају. Лукавство је то са свим поитло за руком. Јаничари, који су продрли били у град, како нису нигде наигали на отпор, раштркали се, одмах тражећи плена, на све стране но улицама, на којима није било живе дугае. Тада убојну вику на једаред надвиче силна лупа мађарских убојних бубњева. То је био уговорени знак за нападај иа турске пљачкагае. За тињи час су чете, гато дојуригае из својих скровигата, поселе све излазе из града, те јаничари, још пре но гато се могли прибрати, бише са свију страна опкољени и у малим гомилама мал те не сви поубијани. Тек их је неколицина утекла главном капијом до моста и шанчева, где су скоро сви наитнли на своју пропаст. И ту се наиме дотле прот левала крв још већма но у граду. (Наставиће ее)