Stražilovo

ф ?*& БРОЈ 13, Ј СЈГр '

ГОД. VII.

б Ан Г Р ч

У НОВОМ САДУ, 27. МАРТА 1894.

АНЂЕОСКА СЛИКА

Једанпут Господ рече У кругу анђела своји': „Хајд, ко ће од вас, дјецо, да дјелом својим стече И прими прво мјесто, што до мог трона стоји! Дјецо, раширите крила, сиђите земном свјету, ђе људски народ живи и славу поје ми свету; Ту нека сваки од вас. по жељи и својој вољи, Нацрта слику једну. Ко буде мајстор бољи И покаже ми радом умјетност и своје знање, Тај прима моју хвалу, одлику и признање." Тад рајска кликнуше чеда, развише лака крила И спустише се земљи на цв'јетна мјеста мила И отпоче се дјело. Један је цртао цв'јеће И јато лептира шарних како ружицу грле, Бјело рунато стадо како се пољем креће И бистре потоке мале што плавој реци хрле. Други је анђелак слико зорицу кад се буди, Кад у пурпуру милом горе јој чедне груди. Један је вјештом руком снимао морске вале, Са танким једрима бјелим рибарске лађице мале И мирне обале, што их покрива цв'јеће свјеже, ђе љепа рибарка млада танане плете мреже. И сваки анђелак бјеше предао своме дјелу Осјећај, срце, мисли и своју душу ц'јелу. И рад је свршен био: анђели су се дигли И с пуном слатком надом пред доброг Бога стигли. Узвишеи, благ и миран, светим и мудрим гледом,

Анђеоске слике љепе Господ је мотрио редом И дивио им се много. А у том часу стиже Један анђелак мали, што иза браће своје На земном изоста кругу, па ступи Богу ближе И предочи му дјело, у којем чари стоје. Његова слика бјеше пламен што срце пали: Љепо дјевојче младо рујних усана мали', Над њоме цв'јетна липа лиснато грање шири А свјетло сунашце жарко кроз зелен-лишће вири И мило лице њено, на ком се санак свио, Злаћаним зраком својим целива благо и ти'о; По бујним грудима њеним густа јој коса пала А, као јагоде рујне, см'јеше се уста мала И горе, силно горе, к'о да би на мах тјеле Пспити пехар слатки миле љубави вреле. Када је вјечни Отац сагледо дјело драго, Осмјехом љубави свете сину му лице благо, И милујући косу њежном анђелу малом Пред ц'јелим небеским родом божаиском осу га хвалом И свјетлим раскошним вјенцем, кој' рајско цв'јеће краси, Окруни својом руком његове златне власи. А безброј анђела малих развише лака крила И у вис подигоше весела брата мила, И златне дирнуше лире и кроз небеса ц'јела Забруја слатка пјесма у славу ремек дјела! Алекса Шантић