Stražilovo

244

По четир дана и четир ноћи је као улак јахао, непрекидно прелазећи из седла у седло. Сваки занат, свака радња, рађена кроз цео наш живот, удара свој особени печат у нашу нарав, наше назоре, наше тело, на наше понагаање према другима. Богдану свако живи, као султанову татарину, мораде свраћати с нута из далека већ, кад прозуји кроз ваздух његово: »Азу-у-р! Азу-у-ур! Азу-у-р!«. Његова реч беше заповест, свако се бојаше његова бича. Бејаше примио у своју нарав нешто насилно, осорљиво, турско. Тело му беше коштуњаво, суво, али чврсто и истрајно. тврдо као челик. Таква му беше и воља. По вери хришћанин, православни Србин, носио се као Турчин. Не би га могао разазнати од правога силеџије. Самовољан, жесток. љут, суров, јаростан, грозан; инат да тера и освету до ножа, до пиштоља, до гроба. Није он то знао и није триео, да му се ико противи ма у чему, да му се одупре и да га не послуша. Ко би се усудио, да се њему оире, том је Татар Богдан одговорио бичем-или пиштољем. Татар Богдан у боју не знађаше за страх. У највећем пљуску смртоносних зрна код Сирига он сеђаше на коњу, као укопан, ни оком да макне, само ће звижнути по који пут од чуда и иокора, кад која кумбара око њега више другова на један мах смлати. Војску да управља, да предводи, за то није имао ни дара ии знања. Али оиа његова проста лична храброст соколила је војиике и храбрила их С тога беше он Киићанину добро догаао. Книћанин га не љубљагае и пе стајагае ближе у пријатељству са Богдаиом. Беху одвећ неједнаке нарави. Книћанинова нарав могла је да плаие, али је била блага, илеменита, милосрдна и великодупша. Татар-Богданово лице беше веран израз његове иаирасне нарави, он се свакад трудио, да изгледа што намрштенији, што грознији. Мале, закрвављене, крмељиве очи; огатар, бодљикав поглед; обрве велике, као чекиње накострешене, у повијама састављене. Поглед намргођен. Кад год би дао заповест, да се на коме изврши каква оштра казна, зачкиљиће нри пресуди десним оком па тешко оном несретнику, којем је намењено то чкиљење! Ни сам Бог не би га измолио. Богданово срце не знађаше, гата је милост. Рекох мало час, да се носио турски. Имађаше на глави чалму, обавијену црвеним убру-

сом, од којега кокетно лепршагае по један крај у ваздуху. То је требало да увелича изглед његова дивљаштва и да зада сваком живом страха По децу и нервозне жене можда је изгледао страшило, с којим се враици плаше. По зреле људе беше чувида и они се смејали том његову начину застрапгивања. Каква разлога имађаше Книћанин бага мени да да налог, да ја, тако рећи, отмем од Богдана коња, то не знам. Много прече је било, да пошље Миливоја Блазнавца, или да заповеди, да Богдан дође до њега те да му он нареди, да врати људма коња. Ја се примим дате ми мисије. Извадим мале пушке своје и дам млађему. »Задржи их, синовче! Требаћеш их.« »Код Татар-Богдана не требам их!« рекох ја. Кад дођох ближе, видех два риса, два змаја, како се један с другим боре и ломе. Никад јога ие имађаше пастух седла или јахача на грбачи; а Татар Богдан ие знађаше за коња, који се његовим кљештевитим коленима не би иовиновао, који се не би нревијао под њим, као прут. Богдан мигаљагае: нема створења на свету, које би се опрло његовој вољи, које би било његову удару устук. Бегае страгано гледати. Јарост пламти из јахача; јарост дрхће из сваке жилице, из сваког мигаића бињакова! Хат копа, удара, баца се са све четир ноге, рже, вригати, стење, цичи; нропиње се и баца муњевитом брзином по вигае пута једно за другим, хоће јахача да збаци. Овај се не миче из седла, као да је нрикован или да је израстао из тела пастухова. Хоће бињак да легне иа да саструже јахача са себе, или да се ваља на да га згњечи. Али му овај сабије оштре бакарлије у слабине, те ждребац врисне и скочи у вис као помаман. Цичи јахач од љутине — цичи коњ од муке. Бели зној и крвава пена спопали мркова; крв му лопи из уста од љуте заогатрљате жвале; крв му лоии из слабина од огатрих стремеиа. Татар Богдан закрвавио очима, пена му избила на уста. Турске бакарлије засекле млазеве коњу у ребра; турске грозне жвале засекле пепце коњу. »Добро јутро, Богдане!« рекох тихим, меканим гласом. »Богдане! Дед, Бога ти, сиђи с коња и врати га од куда си га узео!« Богдан се разрогачи на мене, као да би да ме нита, да ли се гаалим.