Stražilovo

263

Вељчањинов то опази. Међу тим зазвони већ други пут; из даљине, из једног вагона зачу се танак гласић, који је узнемирено дозивао Павла Павловића. Оиај се узврпољио на свом месту, али не хтеде отрчати онамо, по свој прилици очекујући још нешто од Вељчањинова ■— сигурно да му се још једном завери да не ће доћи. — Како је пређашње име ваше жене? — запита Вељчањинов, правећи се и да не види његов немир. — Узео сам је од нашег благопречасног — одговори овај гледајући збуњено према вагонима и прислушкујућн. — Аха, разумем; очарала вас лепота. ГТавле Павловић се опет накостреши. — А какав вам је то Мићињка? — Па онако: један наш далек рођак, то јестмој, сии моје покојне сестре од стрида, Голубчиков, био је због пеких неуредности отпуштен, па с-ад је опет примљен: ми смо га и опремили... Несрећан млад човек . .. — „Ну, па онда је све у свом реду; све је ту, што треба за срећан брачан живот!" — помисли Вељчањинов. — Павле Павловићу! — зачу се опет дозивање из вагона, и то са већ силно натегнутом нотом раздражености у гласу. — Пале Палићу! — зачу се и други, промукли глас. Павле Павловић се опет узврпољи и ужурба, ну Вељчањинов га снажно ухвати за лакат и заустави га. —■ Ако хоћете, могу и ја с вама одмах ноћи и приповедати жени, како сте хтели да ме закољете — а? — Шта вам је сад! — страшно се уплаши Павле Павловић нека вас бог сахрани! — Павле Павловићу, Павле Павловићу! — зачуше се опет гласови. — Ну сад можете ићи! — пусти га иа послетку Вељчањинов, смејући се добродушно.

„М А Нема дана, када испод земунске »светониколајевске цркве« око четир уре послије нодне не ћемо наћи рибара (аласа), јер се обично у то доба враћају с лова; а кад бјесни вјетар кошава и сегединац, па који пут и авалац, онда у заклониту мјесту и нредане тамо.

— Дакле не ћете доћи! — шапну му последњи пут, скоро с очајањем, Павле Павловић, и чак, као оно пре, склопио руке пред њим. — Па дајем вам реч, да не ћу доћи! Трчите само к жени, јер ће бити зло! Пружиму пријатељску руку — пружи и трже се: Павле Павловић не хтеде примити пружену руку, чак трже руку натраг. Зачу се треће звоно. У једном тренутку се нешто чудновато збило са обадвојицом, као да су се преобразили. Нешто као да се стисло и откинуло у Вељчањинову, који се још пре неколико тренутка онако слатко смејао. Снажно и љутито зграби Павла Павловића за плеће. — Кад вам већ ја, јп пружам ево ову руку ■показа му длан своје леве руке, на којој се јасно видео велики ожиљак од ножа — онда бисте је ви свакако могли примити! — прошапта му са уздрхталим и побледелим уснама. И Павле Павловић беше побледео и усне му дрхтаху. По лицу му претрчаше као неки грчеви. — А Ј1иза ? — промрмља брзим шапатом и на једаред му задрхташе уста, образи и подбрадак, а сузе му ударише на очи. Вељчањинов је стајао пред њим као скамењен. — Павле Павловићу! Павле Павловићу! — вапили су из вагона, баш као да су тамо кога пекли — и наједаред машина звижну. Павле Павловић се трже, пљесну рукама и потрча стрмоглавце; влак се већ кренуо, ну њему некако пође за руком да се дохвати и скочи у свој вагон. Вељчањинов се задржа до вечера на станици, дочека иов влак и продужи пут старим правцем. На десно, к нознаници из провинције пије се свраћао — био је и сувише нерасположен. И како се после кајао због тога!

Та прољеће је ево, водама би требало да је »колијевка« — као што вели II. II. Његуш — тијесна, а ове године као да је дошло опет оно вријеме, када но су свеци измолили од Бога »од небеса кључе«, те „Затворише седмера небеса,

•л 'Ј* X Ј лг лгл

УКА

Л И С Т Р У к'