Stražilovo

301

а у Црној Гори зар и опасно, г. скупитељу добар успех и здравље желимо и о признателности рода уверити зар да се сумњамо?« Од то доба па све до 1833 г , као гато се зна, није штампана никака његова збирка, а те године угледа света његова „ Певчнија о којој је било речи у мојој радњи на стр. 150 и даље. Ову ирву књигу његових песама не поздравише баит најтоплије. И сам Летопис донесе оштар суд о њој. »Кад би човек о свему«, вели се у Летопису 35, стр. 159, »што је у књиги укоравања достојно говорити ктео, морао би двапут веће критическо дело него што је ово написати. Тако сметени и силетени поњатија, таке отужне смеше у језику каква је у придодатима у књиги овој г. Милутиновича изјасненијама, нигди, ни у самог истог г. Милутиновича другим списанијама нема. Нити је српски ни славено-српски ни србијански, ни босански, ал' ни црногорски и хердеговачки није, јербо се од оног у песмама разликује, сва су рекао би славенска наречија ту смешаиа; то се описати не може, него само онога коме напредак изображенија народњег језика на срцу лежи до разгневленија доводи. Вечита штета да г. Милутинович то не мари. Штета тако изрјадан дух тако неустројен да је. Чубро Чојковић (?!) у место да је погрешке про сти људи, од који је песме ове слуш'о и препис'о, у језику поправио, што је држајући се наречија они чије су песме, не само свободно, него се од онога који погрешке види и поправити ји уме, као и из дуж,ности неке праведно изискује, у место велнм да ји је поправио, јошт је и своја изумленија (као што је да једну за стотину рекнемо, оно на стр. 19 стиху 18: »одпадају конче о чакширах« о коме вели: У брзоме (?) говору о без т или д чује се, па сам тако и пиеао) многа утрп'о, и тако језик у песмама овим за друге нецрногорске Србље јошт већма отешчао. И због језика дакле много песме ове губе и не могу се као друге наше народне песме допасти, од који иначе далеко одстоје. Над овима виспреним се полетом возвишавају народне песме г. Вуком издане.« Али то Симе не застраши, већ хтеде одмах годину дана по том да изда заосталу збирку народних песама, ради чега изиде и проглас у Српским Новинама бр. 22 од 1834 године ове садржине: »Симо Милутиновић, иначе под именом Чубро Чојковић, као један од најбољи списатеља и нарочито стихотвораца српски познан,

бавивши се отпре неколико година у Црној Гори, и горећи без престанка чистом љубовију к ползи и изображењу рода свога, кроме остали знаменити заслуга своји о књижеству сриском, узео је на себе тај труд, те је с пожртвовањем први и најглавнији иотреба к животу принадлежећи, од места до места, од једног стана до другог одећи, на колену и на самој земљи, доста пута и на самој месечини писајући, најкрасније и најзнаменитије песме црногорске из сами уста певајућег народа списао и у једну повелику књигу саставио. Књига се ова сад под именом Иееаније Цриогорске у овдашњој (т. ј. крагујевачкој) Књажеској Типографији, и то путем претчисленија (пренумерације) на тип издаје. Она ће се особитом красотом у сиољашњем виду и најодабранијим својствима вкусног изданија одликовати. Иесме су у њој и красне и важне, т. ј такове, које срце увесељавају, дух узвишавају, сва чувства у слатко согласије братске и дружеске иежности како год и миле нам народности доводе; а и такове, у којима се подобра част и историје црногорске садржи, која сваком Србину и мила и знаменита бити мора.« Књига ће имати два дела, сваки но 15 табака. Цена им је по три цванцика. Нотнисано је под овим позивом : »у Крагујевцу 1 јунија 1834. Издатељи«. Ко су то били »издатељи«, мени није познато, као гато ни то, за гато ово предузеће не угледа тада света, већ је морало чекати до 1837 годипе, када Сима штампаше »Историју Србије« у ЛајпциГу те о свом трошку штампа и умножено издање сво.је »Певаније« од 1833 године. У ово друго издање унео је и све иесме из првог издања, а сем тога и две песме народне из »Неколике пјеснице« Уносећи те две песме (Ево што би најрадије мој дед Срдан певао: Завојевање Крима и Моба Копчићева — од покојне ми мајке) није могао а да не помене за гато их уноси у ову збирку а у исто време, на свој начин, и да одговори критичару. Одмах иза прве те иесме, а у књизи после песме под бр. 58 додао је ову напомену: »Ову и следећу даворију узимам из моје у 1826-м годигату овди те понајнрије штампане књиге »Неколике пјеснице« и у ово ји собрање прилагам, што су чисто народне, како и и ове друге, премда у Г. Б. Библиотекара и српскије пјесама повучки критиканта још нијесу легитимирано народске, како истим и самим њим, те и најнајпрвим њим а јединцато-