Stražilovo

. БРОЈ 22. -

В А Н Г Р ^

2Г ГОД. VII. ; «о 0>^ЈОос<2,^Ч9

У НОВОМ САДУ, 29. МАЈА 1894.

К Р И Л А

сликама мојих младих снова Увек, душо, имала си крила; Тад те држах за анђела с неба Или мишљах, да си горска вила.

Ал' на јави немаш крила, видех, Место крила згледах плећа бела; Ниси — мишљах — ни анђо ни вила, Ал' си за то ииак ме занела.

Па сад, кад те поред мене нема, Чини ми се: одлете ми, мила Роним сузе и размишљам сетно: Беху л' оно плећа или крила.

Будџмлешта

Борис

Отворила си двери срца и душе сјајне И примила ме у рај чисте љубави твоје, Са мртвих пустолина бола и туге тајне Повратила ме к небу, ђе рајска миља стоје. Не лијем суза више нити ми мисо блуди По пебу прошлости давне, ђе пале наде сгоје. С нова се живот рађа, с нова ми небо руди И блиста светим жаром чаробне слике твоје.

К'о свјежи пољски вјетрић, к'о бујна горска врела Сад ми се живот креће кроз бокор мирисиих ружа, Све, што сам жељно чеко, све, што ми душа хтјела, У теби, лепи цвете, блага ми судба пружа. Па нека летне пјесма крилу вјечности тајне У славу оног жара, у ком нам срца стоје, Нек чује срећу моју небо и звезде сјајне, Срећу, што сад ме згрева вјером љубави твоје! Алекса ШаптиК

*Ј\глл[\ ГЈ \Г <5X4/1/1 Л-ТЛ

НА ОРЛОВЦУ

еђ фењом лежим, у густој трави, &Сад ми је добро души са свим, Занео сам ее природом дивном Па будан снове слађане сним.

Сад ми је добро, сад ми је лако, И цвеће се диже уз бону груд, К'о мелем благи вида ми душу И сваку њепу стишава жуд.