Stražilovo

345

решини у брк рећи лаж и њоме искупити себи леп дочек и ручак! Та горак би ми био сваки залогај на тој части! Боље за један дан поднети и гнев свога старешине, него ли цео свој живот отровати и имати разлога себи пребацивати ружно дело. Кад дођох с јесени године 1847 у Беч у генералштабну службу, беше ми први корак, да се јавим грофу Кинском, који беше међу

тим прешао у мир. Дочекао ме је, да не може лепше. Дође рат и прође и ја као капетан будем премештен у другу регименту. Опет походим старога грофа. Како ли сам се обрадовао, кад ме старац предусрете речима: »0, како ми је мило, што ви никад на мене не заборављате... на мене стара и у запећак бачена човека!« Јован Стефановик Виловски

М А Р И Ј А

(Наставак)

ле, та ви сте ту

! _

зачу се наједаред

с врата Јоцин глас. »Да, да! Ту смо, Јоцо!« — одговорим ја. »Ту смо, пријатељу!« —одазва се Милан. Прикажемо их једно другом. »Код нас је, зиате, у стану, те дођосмо да га ноходимо; знате, волимо га као наше дете! — исприповеда стара госпођа. Иванка се достојанствено наклони и ћутећки седне опет. Јоца као да се нашао у небрану грожђу. Држао је био, да ће само нас двојицу затећи, па чисто није умео да нађе предмета разговору. »А где си ти до сада?« запита га Милан. »Мар . . .« »Знаш, тражили смо кола, да идемо у Г., па пикако не могасмо наћи • у том . . .« »Па знаш да си казао . . .« »У том наиђоше Берањијеви те одустадосмо од намере. . .« »Та ништа, ништа ! Али њих две код куће...« Јоца у тај мах погледа на прозор, махне руком и викне: »Ту смо, ту смо!« Иванка устане да види ко је. Милан само иогледа и иребледи. Погледам и сам те оиазим Јулку и Марију, које пођоше до општинске куће у сусрет Јоци. Устаде и стара те радознало стане посматрати Марију, која је изгледала, да ли ће се Милан појавити. Милан је збуњен седео на своме месту Ја устанем, опростим се са неколико речи, да не би овај мучни положај за Милана дуже трајао, и изађем пред Марију и Јулку. »Ту су неки гости?« запита Јулка »Један пријатељ Миланов из А. Извезао

се са својом женом и ћерком мало на село. Не знам како се зове . . . не сећам се, како ми се приказао.« »Видела сам му ћерку — мало нас не про стрели очима. Још таког погледа нисам видела! . . . За што није догнао и Јоца?« »Не ће да остави Милапа сама са гостима. У осталом сад ће опи кући, па ћемо се ми сами забављати.« Доћосмо до куће. Марија стала на врата па се још једном обазре према гоетијоници. »Је ли нас видео господин Милан?« запита некако тужно. » Јесте, видео је . . .« »Па ни да се покаже!« умеша се Јулка. »Дошла варошанка, па ваљда се женира.« Марија се трже и погледа ме зачуђено. »Да је видите, не бисте тако говорили.« Пређосмо на други разговор, али некако усиљено. Као да нам свима бијаху мисли код оних, што заосташе у гостијоници. Већ девет сахата, а још ни Јоце ни Милана. Док ево домаћина. Погледасмо на врата, да ли ће се и Милан указати, али њега ни од корова. »А где је Милан?« »Осгао је онде. Него ти је то сретан момак. Ја једва изискао тебе од стрине. Сад, да ли се стрина претварала, држећи те на цени или не, само је било муке. А он, где се год нојави, лудују за њим. Да вијцш само те Иванке, како ли се зове. Тепа му, увија се око њега, а они стари све се тоне, хвалећи Милана, како је честит и ваљан. 0, па бар да је лепа! . . . Е, али кад говори, као да голуб гуче, тако нежпо, мило . . .« »Ти си канда мало више пио, кад тако го-