Stražilovo

380

дашљем сгаром Марковом гробљу.*) Те тако је Београд био колевка нове кнежевине. Од тога је доба остао и главеи град Србије и престоница кнежева, ма да је један део вароши, и то онај, који се наслањао на град, упркос султанском хату и склопљеним уговорима, био у турским рукама. Варош се мало мо мало стала дизати и ширила се нарочито према оним иредграђима, у којима је живело српско становмиштво. Године 18-11 кнежевим указом од 10 октобра устаиови се за варош Београд суд, одељен од окружиог суда; а другим указом од 20 децемора исте годипе варош Београд доби и полициску управу за себе, равну окружпим начелствима. Кмез Милош и за њим кнез Михајило Обреиовић III веома су много чинили да се варош улепша. На жалост је Веоград морао прекужити и све оне унутрашње буре, које су беснеле по младој дрзкави и доводиле до револуција и честих промена на ирестолу. При свем том је Београд задржао свој одсудни утецај на судбину Србије. Турски топови, који су свагда претећи наперени били на српску престоницу, нису кадри били уништити јој понос. Српски се Београд на очиглед развијао, док је турски био у застоју. Била су то два различна света. Странац, који је у то време одлазио у Београд, имао је онде шта да види и научи. Како ли је снажно изглед Београда у недесетим и у почетку шездесетих година карактерисао нолитичке прилике, у којима се тада находила Србија и њено становништво! У српској вароши и на Сави, као и у делу вароши по гребену виса становало је српско становништво, у чијој су средини биле врховне земаљске власти. На Дорћолу пак, у некадашњој турској четврти, што се од Дунава до велике пијаце пред Великом Школом и до Стамбол-капије простирала, било је тма божја Турака и АзиЈата. Онде, с оне стране Стамбол-капије, почетак европског културног живота, овде у дунавском крају, иуном џами.ја, слика нечиста па ипак разнобојна, право источњачког уличког живота; онде у кнежевском конаку на Теразијама кнез Србије, овде у граду репрезентанат падише, који се још једнако осећао као прави госнодар земљи. Али није дуго трајао тај дуализам у главном граду Србије. *) Султански хат (хатишериФ од 7 ребјул-евеља 1246 В августа 1830) прочитан је пред Београдом у садашњој порти палилулске цркве на гробљу ев. Марка, на улици, која се познаје и сада северно од гроба пок. Милоја Лешјанина. На тој улици био је разапет скупоцен шатор, на којем су била двоја врата; на једна је ушао кнез Милош а на друга ондашњи београдски везир Хуеејин паша па се насред шатора срели и поздравили. Милићевић: Кнежевина Србија.

ђулад топова Ашир-пашиних, што године 1862 беху наперени на варош, наведе Михајила Обреновића III, да заиште интервенцију Европе и да једаред за свагда турскога нападача отклопи од земљишта варошког.*) Само је град још остао у турским рукама а Дорћол је са снојим узаним, прљавим улицама остао ш ст. Но наскоро ће нестати и последњег остатка турском господству. Родољубивој и мудрој политици просвећенога кнеза Михајила може Србија и њена престомица рећи хвалу те је путем дипломатских иреговора а без једне капи крви доииго до тога, да су све турске тврђаве у Србији Турци са свим напустили те је сад српска војска могла заузети те тврђаве. За Београд и за сву земљу зацело је био то велик и узвишен час, кад је пре по дне у најновијој историји Србије знаменитога 6 априла 1867 Риза паша, иоследњи мухафис града Београда, пресрећном кнезу Михајилу предао златне кључеве од тврђаве !**) * * * Кад нрви пут уђемо у Београд, чак и по дужем ћемо тражењу тек мало наћи, што би нас опоменуло на овде описану нрошлост те вароши. Не ће нам старе цркве и цамије, не ће нам каменити мостови и кииови из средњега века сећању бити у помоћи, да из њихова облика и градње распознамо време, кад су ностали ти уметни споменици. Нове улице и куће, делови вароши тек у зачетку, овде онде остатци турских грађевина, што се порушише тек у најновије време, цела варош, с лепим положајем а просторно велика, у сгању прелаза, постајања, развијања са свим светлим и тамним странама природнога процеса у постајању — то је слика, коју добијамо о данашњем Београду, и кад на њу погледамо, сетимо се згодних речи песникових: Све старо пада, време мења се, Из развалина буја живот нов. *) 3 јунија 1862 на Чукур-Чесми, под старом пијацом, леже српска крв на правди Бога и Београд се покри димом од барута; петога дана истога месеца грунуше с града турски топови на мирну београдску варош. По што се дипломација умешала, углави се иосле дуга цреговарања примирје и кнез Михајило јави 24 септембра прокламацијом народу, да се он за сад задовољава да се Турци са свим иселе из свих места у Србији, сем градова, у којима да остану само посаде од редовне војске, да се и два града Ужице и Соко распрскају у ваздух, по што се из њих најпре иселе Турци. **) (3 априла 1867 око 10 сахата пре по дне ирочитан би на Калимегдану (где је сада парк) султански Ферман од 29 марта и Риза паша, последњи београдски мухаФис, предаде кнезу Михајилу кључеве од градова Милићевић: Кнешевииа Србија.