Stražilovo

418

ПРОМЕТЕЈ

Демонском прикован руком за тврду и суру ст'јену Мученик в'јекова давних патничка љета броји, Он тешку иснашта клетву и ужас и муку њену И мрачну призивље самрт кроз вјечност мука своји'. Паклено над њим јато ужасним гласом кличе И својим отровним кљуном кљује му мушке груди, И сваки тренут његов из нове патње ниче И нову патњу буди.

И древна прича вели: — Ирометеј, боговско чедо, Диго је био борбу за свјетлост ума и св'јета, А мрачни ј' Олимп гњевно његову работу гледо И њега за то стиже пресуда горка и клета: — Нека ти, рекоше бози, за грјешне намјере тајне Бесмртно жиће твоје бесмртна патња прати . . . И дан за даном јури ... а борац свјетлости сјајне Ужасну клетву пати . .. Јов. А. Дучић

КРЧМАРИЦИ

а не могу више пити, Од пехара јад ми прети, Пехар ће ме оборити Ил' ми памет одузети.

Збуниће ми срде лудо, Не ћу знати шта се збива Па деси л' се какво чудо, Ти ћеш, момо, бити крива:

Еј, тешко сам луд у пићу — Не наваљуј и не точи У тренутку искапићу, Место чаше, твоје очи.

Лепскји

по тишини ПРИПОВИЈЕТКА С ПРИМОРЈА (ПРИЈАТЕЉУ П. БУЋИЂУ) (Свршетак)

— Ето нам вјетра с краја! — викну напрасно Јаков. — Гле како се једро стало надимати! Ја бих, Аћиме, да и флок дигнемо... Што ти велиш? — Нека, нека, није преше — поврати стари приповједач — и тако сам брзо доспио: да чујете, господо, како је ствар свршила. За тим припали изпова симсију, пљуцну преко лађине ограде и овако настави своје наивно причање: — Кад се ми стари морски вуци под овим сјединама на младе дане обазремо, ред нам је до краја врећу истрести, јер кад човјек прича међ' небом и водом, а под буднијем оком Свевидника, то је, ваистину, све исто, као да се исповиједа попу. Да вам ни мало не кријем, но сву истину кажем, мука ми се бјеше с оним вражјим занатом раскрстити; једно што се у потоње ври-

јеме бијах прилично узлотрио, а друго, што се бијах слакомио за пустијем добитком. Па онда хоћаше ми се још барем недесет дуката, да саставим своту, која ми је за нову лађу требала . . . ама откуд да их добавим ? Што ћу и како ћу, нагна ме белај те се погодим с Калабрезом, да једне неђеље (прве, ако се не варам, по Петрову дне) искрцам са обичном дружином неколико тисућа свилених појаса из Арбаније. На које год чудо при тој вратоломној работи ударио, нијесам имао право да се жалим, како се бијах своме завјету изневјерио! Ипак те ноћи, када са забрањеном робом на рочиште стигосмо, бијаше се тако натушгило и наоблачило, као да се небо на земљу снуштило : права кријумчарска ноћ ! Избијаше таман поноћа, кад се чамцем нривезосмо уз крај и сасгависмо трипут ватру. С копна одвратише нам трипут истијем знаком.