Stražilovo

420

Маринку, и као да ни о чем не сумњам, упитам га равнодушно: — Којим ћемо путем, чича-Маринко ? Он се не присјети, е га тијем наводим, да сам себе ода, те ће ми ужурбано: — Па обичним, а да којим?! Онај се жбир упутио равно пут Бијеле, а не би нам могао наудити, све и да хоће . . . јер док он у село стигне и помоћ зазове, ми смо давно умакли. Ама се тога није бојати, познам ја свог човјека, не ће тај о нама пи писнути; го је њеки бодуо, човјек лакомац, којему је мио кријумчарски бакшиш, а јога милија чапра . . . Маринко не бијаше ове ријечи ни добро изустио, а ја дигнем на раме један замотуљак и ударим на противну страну, довикнув забезекнутој дружини: — За мном, браћо, коме је кожа драга! Данас сам ја арамбаша! — Ама, болан — поче да натуца Маринко — теби се нешто призрело . . . — ГЈризрело ил' не призрело — одсјекнем оштро — тако сам наумио, па тако треба и да буде! И чуј ме добро, газда-Маринко: прођи се ћорава посла и дођи са мном, ка' и осгали што ће . . . А ти, Томо, који ваљаш за тројицу, дигни једном руком терет, а у другој стисни ову шпагарицу, и који први жугне, па ма био главом војвода, зажди у њ као у вепра . . . Нанријед! Знајући извјесно е ће дружина листом за мном, окренух путем, који води рјечици Суваји То је у ствари мајушан поточић, нрости врутак воде, на ком се нанаја стока; ама се тијех дана бијаху обилате кише на сву нашу крајину излиле, те се и овај поточић надуо, као мала ријека. Еле, ту нам је воду требало прегазити, а пошто је струја доста живо текла, то у оиој невиђелици не беше ни лак, пи угодан носао. Ја загазих најпрви, и ма да нам вода допираше до кољена, а на њекијем мјестима и до пупка, прегазисмо ипак скоро на другу страну; одатле стругпусмо кроз њиве и винограде, те у прве кокоте стигнемо пред Маринкову ћерамидару. Одосмо с мјеста у кошару да изведемо мазге, које ће робу ионијети, али их нађосмо све одуларене, а ни на једној нема самара; тражи и обијај уларе и самаре по кошари ниђе им стрва!

Не могох да се више уздржим, но дрекнем као помаман на Маринка: — Одмах да си ове мазге осамарио, оли ће ти зло јутро јутрос осванути! Маринко преблиједи сав као крпа и поче језиком мотати; није, вели, он томе крив; криви су момци, које је ђаво некуд понио. — Муч ту, лунешки сине! — прекинем га ијетко. — Све је ово твоје масло . . . ама ти пушка овога пута не упали, хуљо једна и ниткове! — Под гомилу Бранковића! — гракнуше у један глас јатаци. И навалише на њ, да га згазе као присојкињу. Бјех на муци, док им га истргох из шапа. — Маните га сада, судићете му послије. Гледајмо сада да протуримо ово робе; али да нам скот не би у чем на сметњу био, свежите му руке наопако, запушите му уста марамом, па га свалите у конобу . . . Вас чегворица натоварите мазгама на голе хрбате ово осам тежијех бала,, па их добро утегните ликом и одагнајге Калабрезу. Ти Томо, остани са мном, да уставимо поћеру . . . — Како, зар ми двојица сами? — Тешто! . . . Зар ми двојица не вриједимо за шестињу? —- Не кажем ја . . . но као велим . . . куд ћемо са ове четир б?\ле те нам још преосташе? — Не мисли ти, то је моја брига. Јатаци натоваре мазге и оћерају куд бијаху навикли. У тај мах наљезе однекуд један од Маринкових слуга. Томо погледа у ме, дајбуди, као да, ме пита: »да л' ћу да га смлатим ?« Мени сину нешто кроз главу. Скидох махом с клина Маринкову двоцијевку, па је добацих ономе момку у руке. — Трчи одмах пут Лазарета — рекох и чим будеш на мјесто стигао, испали утомах оба метка, не ћеш ли онамо привућп зелембаће. Трчи брзо . . тако је наредио газда Маринко! Онај полети као стријела и скоро одјекнуше зраком ... тан !... тан !... два јака хитца. У исти мах затутњише у даљини ужурбани кораци царинарскијех стража, што се залијетаху пут кровињаре; за који час, па нам доприје до ушију и глас вођа Јејине, који се дераше иза свијех гласица: