Stražilovo

434

ШИНА РЕЧ ПРИПОВЕТКД ИЗ ГОРЊЕ СЛАВОНИЈЕ

3* I Ц иха је летпа" иоћ. Мир се спустио на земљу, иунан месец плови небом и његова тајовита бледа светлост увећава чаре летној ноћи. Пред општинском кућом седи пандур Миле. на коленима му лагана тамбурица. Миле јој не дира тананих жица. Загледао се у врхове двају јабланова, пгго су на противној страни узрасли горе у висину те се чини, да им се врси љубе с оним милим плаветнилом тајовитог ноћног неба. Горе се ваздух лагано миче, врхови се пољуљавају, а лишће трепери и додирује се, као да један листак другоме ирича о лепоти летне ноћи. Загледао се Миле најпре у врхове витких јабланова, а онда у звездано небо. Тајанствени мир, бајност летне ноћи и тихо гибање свежега ваздуха опојише Милово срце неком угодношћу Чинило му се, е се мора с неке милине и расплакати и распевати. На једанпут се тргне, замане главом, узме у десну руку перце а левом притисну танане жице на лакој тамбурици. Најпре се зачуше тихи звуци, а онда све гласнији и гласнији, до'к не потече песма а он ју певањем пратио: Цвеће је поље нокрило, Само је стаза остала, Куда мој драги пролази И мени младој долази Мили се звуци разлегаху ваздухом те допреше и до Катинке. Срце јој необично заигра. Песма умираше, тамбурица све тише удараше, а Катинчино срце још увек поиграваше. И није могла да савлада своју узбуђеност. Свака јој жилица у телу подрхтаваше од милине. Она остави свој носао и оде онамо, одакле допираху нежни звуци. Миле ју зачуђено погледа. »Зар ви, Катинка?« »Да!« прошапта она. »Зар још не сиавате?« »Не, дошла сам; песма ми разагна сан.« »Доцкан је већ, лезите.« »Не да ми се.« »За што?« »Волим свирку, а ви уз њу тако лепо попевате.« Миле не рече ни речи, него опет дирну танане жице, које задрхташе па зајецаше: Одби се бисер грана од јоргована И лепа Ката од своје мајке." Срце у Катинке куцаше бурно, она упиљила сво.ј поглед у момкове лице . . . Осећаше, како је нека тајна сила привлачи томе момку. Миле је престао и загледао се у врхове јабланова. »Имате ли ви, Катинка,« упита ју изненада, »у башти јоррована?« »Имамо,« одговори тихО Катипка »Сад баш цвате, а у нашој се башти управо дивпо расцвао.« Миле уздахпу, мило погледа Катипку, а она оборила очи иице. »Катинка!« зачу се глас из собе. »Лаку ноћ! Госпођа ме'зове,« рече Катинка, погледа мило момка и одскакута. Миле опет уздахну и промрмља: »Лепо девојче. Штета што није Српкиња.« II Катинка није готово целе ноћи свела ока. Нежна несма непрестано јој шумила у ушима, узбунила јој срце, онојивши га милим осећајима. Бацала се но постељи амо тамо, снатрила, уздисала, нлакала . . . А за што да плаче?! 0, имађаше она разлога томе. Катинка беше родом из Чешке. Попут многих својих. земљака оставила је и она рођену груду своју, да иотражи другу постојбину у Славонији. Ннје њу из домовине, с родитељског огњишта амо довукла невоља као њене санароднике. Беше са свим други узрок њену доласку у равну Славонију. И баш то ју ражалостило и измамило јој сузу из очију. Кад је дошла овамо, није имала средстава да се издржи, па је стала у службу код господииа домина. Катинка беше пристала женска, па је мамила очи многоме мушкарцу. И пандур Миле радо ју гледаше и увек му беше мила, када би га иогледала својим лепим оком и насмешила му се замамним погледом. У доколици помагаше јој захитити воде, поспремити у кухињи, нахранити краве и номести двориште.