Stražilovo

490

1асј, бе11ас1о1), који су у равннци имали свој посјед (зе1о). Омир још не зна за име Јелини. Он назива народ или но граду или но предјелу, у коме живи. Тек нослије тројанскога рата склопе некоји градови савез и становници њихови први се назову Јелинима. Иозније постаде име то опћенито за све обитаватеље Јеладе. Варварима називају се од тада сви нејелински народи т. ј. који живе ван Јеладе. Најпрви су тако названи по свој прилици Трачани и Македонци, који и данас мјесто <р изговавају /? (Б). Касније су свакога странца називали варваром. Тесалија, у којој се спомињу 'Грачани као први прасједиоци, појављу.је се као прво огњиште јелинске културе. Орфеј, кнез Трачана, бијаше први велики пјесник. Он учаше древне Јелине музици, пјесми и религији. С тога и вели Пиндар, да је Орфеј отац пјесништва, а Еврипид и Аристофан да је зачетник мистерија. Еврипид назива његове пјесме „трачкијема таблицама". Кад су Трачани и Пелазги били преисторијски обитаватељи древне Јеладе и учитељи Јелина, онда је ближе истини, да је трачко-словенски језик више утицаја имао на стари јелински језик иего ли што је стари јелински језик утицао на словенски језик као што се данас учи. Та Словени живљаху у највећем дијелу Европе, Јелини пак запремаху само мален дио балканскога полуострва. Не може се с тога ни помислити, да је јелински језик толики утицај имао на Словене, да је мноштво .јелинскијех ријечи постала општа својина свијех Словепа. И историја каже, да су Јелини попримали много словенскога и да су словенски и јелински језик врло сродни. Тако каже Страбон: „Атињани пак устрајаше као и увијек и у осталијем ствчрима туђинаца, јер су многе туђе свете обреде попримали, тако да су у веселијем играма премноги трачански и фришки отнјевали. А и Платон спомиње бендидијске (вендијске, словенске) игре. фришке пак Димостен." А велики римски пјесник Овидије, који је потпуио разумијевао јелински језик а у прогонству у Томима тако савршено научио гетски језик, да је њиме пјевао пјесме, вели: „ Језик онијех, који су се родили у овђешњијема јелинскијем градовима, сасвијем је наличан гетскоме језику и није ништа друго до језик који се говори гетским нагласком, те је разлика врло мала." С тога је близу памети, што имена многијех мјеста, гора и ријека класичне Јеладе имају словенски коријен. II. пр: имена мјеста: Впвеа, Вига, Еаегиа, На1у8аеа, НотоКит, Ногеит, Ееиеав, ЕеБас!еа, Рћогошеит г 01епит ; 8е11ав1а, 8регс1па, б^апЈуга,

кмсогшт, Тетпоз, 2етепе, итд . ; имена гора : На1е81118, Ното1е, беоНз, Тотеив, Т(а)тагив, Тетпоа, Ргекиа, 84епа кланац у Епиру итд .; имена ријека: Репеиз, Рогша, 8е1епш, 8е11ела, ТШезза, (Т1а88и8), итд . И дан дањи имаде по васцијелој Јелади мјеста, која имају словенска имена. Р1 вјера Пелазга свједочи, да су били Словени. Иродот (II, 52) вели, да су Пелазги вјер >вали у једнога Вога а да нијесу нознавали више богова. Ове и њихов култ иаучише позније од Мисираца а Јелини научише од њих као од својијех учитеља. Рекао би да је многобожаштво од пелазгичкијех прешло и другијем Словепима. II. пр. за култ богиње Изиде, коју су поштовали германски Словени, вели Тацит, да је туђ, а зар није вероватно, да су га сјеверпи Словени примили од своје јужне браће, који су га примили од Мисираца? Нрокопије и Хелмолд приповиједају, да су и Словени испрва вјеровали у једњ>га Бога а послије видимо, да и они вјерују у више богова. Познато је, да су древни Словени вјеровали, да њихови богови пребивају на храсту. Кад Иродот (II, 55) каже, да су додонски Пелазги уредили своје пророчиште код некаке букве, а други писци веле код храста, није ли онда доДонско пророчиште словенскога поријекла? Јелински Словени имађаху као и сви други Словени своје жупане, који су управљали свом жупом и у којима су се нокоравала сва племена. Зонарас епомиње једнога по имену: АтшапЛег АЉаташае, ТћеззаНсае §'еп1д8 ге§и1и8 (М1§пе, СХХХ1У. 755.). У VI стољећу долази и у Јеладу име Словен са нрекодунавским Словенима. Њихове провале разбудише и јелинске Словене, потомке исконскијех Пелазга, те се и они за цара Константина (746—799) коначно ослободе власти византинскијех царева. Тесалија, Ливадија, Пелопонез и Епир бијаху слободни. Ну цар Никефор (802—811) покори их из нова и дарује их страном патарскоме архиепископу, страном им наметне 2о1акши (кад је цар долазио (2о1агИ) у њихово село, морали су га хранити). Најупорнији од свијех јелинскијех Словена бијаху Милинци и Језерци, коју су живили по Тајгетовијем гудурама. Они су плаћали силан данак. А јер се тај врло насилно побирао, обрате се они молбом на цара Лава, који им смањи данак, бојећи се да не изгуби Пелопонез. То свједочи, колико је јелинско Словенство силно било, а таковијем није могло бити, да се овамо тек у VII стољећу доселило. Него Словенство је у Древној Јелади мало по мало падало, док га није у XV стољећу са свијем нестало. Слаба веза словенскијех племене, јача просвјета Грка па