Stražilovo

485

Миле тешко хукну а Стана се зарадова и помисли: »Дошло је доба, да се чује сејина реч.* »Велиш, да нема излаза?« прихвати она. »0, има, браца, има! Ако само хоћеш, можеш се решити беде, која те сатире. Добро сам на све пазила и видила сам, да си се тешко оковао. Није теба у те окове спутао нико, него твоја луда памет, па само од тебе и зависи, да ли ћеш их се решити. Како ти то, жалосни брате, живиш! Није то за нашега човека, за Србипа. Камо данас свега, онога, што овај дан веселим и најугоднијим чини. Само Српкиња знаде удесити, да се гога дана целе године сећамо. Па зар је она теби и пар! Где су ти биле очи? Сада те пече, је ли, пече? Та ћути, видим све. Пожутео си, као да си, Боже прости! из земље усгао. Г1а зар ћеш се ти због једне неопранице упропастити? Онакав красан момак, па на што си се сада створио! Није то за тебе, велим ти, вели ти то цело село, а вели ти и бабо твој, који те је у гневу проклео, али у потаји горке сузе рони за заблуделим сином; оплакује те, као да те више нема.« »Сестро!« дахну Миле. »ћути, Миле, ћути, брате,« наставља Стана заносно »Видим ја, све видим. Ти се страшно једеш. Свет, отац, туђи закон све те то потире, а највише клетва очина. Учи се мојом несрећом. Ни ја. нисам хтела да слушам оца, па ето видиш на што сам дошла. Тешко детету, на које падне клетва очина. Кућа такве деце не подиже се, већ пропада . . . Спаси се, брате, спаси! Отми се злу, још се отети можеш, а отац ти, који ме је и послао теби, поручује ти, да ће скинути клетву, повратиш ли се и постанеш ли честит човек. »Сестро, шта ти кажеш? Отац те зар послао у кућу?« упита Миле зачуђено. »Да, наш стари кукавни отац; а и брат си ми, па ме те и жао. Та под једним смо срцем узрасли, једну смо сису сисали. Заклињем те успомепом миле матере наше, прени се, одбаци од себе оно, што ти животу корен подгриза, па опет буди свој човек. Није за нашег човека никаква друга жена до ли Српкиња. Она једина може га разумети, она једина може подати милине и окрепе Србинову срцу, у њој јединој нађе Србин истинско уживање.« »Сестро, из тебе Бог говори!« проговори Миле потресено, али не могаше даље, загрцну се а реч му застаде у грлу.

Звона забрујаше опет а Стана ухвати Милу за руку и нежно му рече: »Журимо се, да чујемо лепо божићно јутрење.« Миле је неусиљено ишао за њом, као што иде слабо дете за мајком, а тихо је нојецавао. XXIII Кад је ушао у свети храм- и чуо милогласно појање свете божићне иесме, разли му се нека лагодност душом. После дуга времена сада је први нут слободније дахнуо и смелије ногледао, а на лицу му се огледало блаженство. Он је прислушкивао мило појање, које га покретало, молио се свом Богу, мислио на мајку, која давно почива под земљом, на старога бабајка, с којим одавно није говорио, и на сејине речи, које су пале на његово јадно срце и окрепиле га, као што креии роса на супцу готово увели цвбт. Кад је дошло мирбожање, пришао је и Миле свештенику. Свако је долазио с другом, било отац са сином, брат с братом, рођак с рођаком, нријатељ с пријатељом, сусед са суседом. Сви су целивали свету икону, а кад их свештеник миром помазао, пољубили се и поздравили једно друго божићним поздравом. Миле погледао око себе но нико да му приђе. Мало подаље стајаше његов стари отац. Старац гледаше преда се и чињаше се, као да се иредао тужним осећајима и да га се ништа, што се около збива, не тиче. Миле га погледа, задрхта и приђе му ближе. Старац подиже очи, па их опет спусти. Осећао је Миле, да старац не ће пишта за њ да знаде; али се осоколи, ухвати старца за руку, пољуби ју и рече му тихо: »Праштај, оче, тако ти рождества Христова!« Старац климну главом и прогунђа нешто неразумљиво. Миле га повуче за руку до свете иконе. Целиваше ју, свештеник их миром помаза, пољубише се, а старца облише сузе. Наста гибање и шаптање међу народом, а појац гласније запоја: »Рождество твоје Христе Боже наш—-« Сгарац не могаше утрти суза, тако навалише. Беху ли то сузе радоснице или жалоснице? И једно и друго, Србине брате мој! Старац нлакаше од радости, пгго се састао са сипом; а од жалости, што не могаше скинути проклетства с њега.