Stražilovo

506

вајкада ношаху) тако зазорни, да су их због њих називали „Бгасса^". Константин Порфирогенит спомиње некаке гетске игре, које су се играле пред царскијем двором у Цариграду. Ма да Константин не описује подробно тијех игара, види се јасно, да је то по свој прилици српско коло или оро. Страбон приповиједа, да су Гети гајеве и ријеке, ђе су палили жртве својим боговима, називали Вшусишог а то није ништа друго до Богај, Бугај, богов гај. Суровјецки потврђује то, јер увјерава, да се некадањи гајеви, који су били боговима посвећени, називају Богај, Бугај. С тиме је у свези, што Словени многе своје ријеке назваше именима, која су изведена од ријечи Бог, као што су: Вогек, Воћапа, Во»', Ви^, Во&апа, и што Срби цвијет један назваше перуника (по Богу Перуну) или богиша. И топографија потврђује да су мезијски Гети били Срби. По Иродоту (IV, 49) живљаху КоојЗ^м на ријекама АШгуз (1пз, ^пзка, тријеска, ивер), Коев (Осма) и Аг1апе§ (Јатра, Јантра) у грмовима (кгоУ1в1 ;е). Дакле се зваху српскијем именом Кровићи. Плиније знаде за бтиз 8а§агшз (загорски) а Дијон Касије за Троглодите око велике пећине СЧга (Дгјга, (Ига, шкуља). У Б. 24 каасе, да су гето-мизијска племена имала своје жупане (ге^и]ов), од којијех именује два: БеМо (<1ес1о, дјед) и Во1ез (оге1, орао). Када је Константин Велики покорио мезијске Гете, сагради у њиховој земљи градове ЊоаОХира (Преслава), ПИсхора (Плискова) и Дрстр, који имају чисто српска имена. Шафарик навађа више таковијех имена а Коста Николајевић (Летопис Матице Српске. К. 104. Стр. 43) наводи ова имена од коријена „Срб": бегутјапо (Србињан) код ђустендила, Срићоп (Српско село) код Самокова, главица и село 81г1>т (Србин) на горњој Струми, која нај јасније говоре за српско поријекло Мезије. „А када се посматра једноликост свијех словенскијех имена мјеста на балканскоме полуострову, вели врло лијепо Гопчевић, мора се признати, да је некада морао бити заједнички и језик свијех балканскијех Словена, а тај није могао бити други до српски." * * * Трачане на сјеверу Балкана називаху стари историци најобичније Гетима а између Балкана и Трачкога (Бијелога) мора Трачанима. У самоме Балкану живљаху СогаШ и Вев81. СогаШ именом својијем кажу, да су словенски НогаП, богаН, Горштаци. Беси су названи тако по гудурама (/%отх<н), 4 ) у којима су наставали. Ако добро загледамо у културну историју Беса, и она ће нам казати, да су били Словени и Срби.

Св. апостоли савјесно су испуњавали заповијед Христову: „Идите и учите све народе у име оца и сина и духа светога. — Идите и проповиједајте еванђеље свима тварима." Историја нам казује, да су св. Петар, Павао, Јаков и Андрија проповиједали св. еванђеље народима балканскога полуострва њиховијем народнијем језиком. Па кад су ови народи тако рано примили хришћанство, близу је памети, да су имали литургију на своме рођеноме језику. А да је то истинска истина. свједочи свједок над свједоцима — историја. Св. Хијероним, који је год. 393 био у Јерусалиму, приповиједа, да је у лаври јерусалимској било калуђера различнијех народа, који су на своме народноме језику свршавали обреде, само не бјеше калуђера латинскога језика. Међу њима бијаше бескијех калуђера, који су читали литургију не само својијем народнијем језиком него и својом народном буквицом. 6 ) А у животу св. 'Геодосија стоји писано, да је он калуђере јерусалимске лавре раздијелио на три литургијска одијељења, на јелински, јерменски и бесијски. Издавач живота св. Теодосија мисли, да је бесијска литургија била словенска; ну Палма није о томе двоумио, него Бесе изрично назива Словенима. Чак 1218 год. бијаше у некадањој Мезији доста словенекијех манастира, који су стајали у свези са лавром св. Теодосија у Јерусалиму. Кад су Беси имали своју народну буквицу, пита се, ко ју је саставио? Јорнанд, 6 ) Декстер 7 ) и Зосомен 8 ) кажу, да је Улфила био владика подунавскијех Гота и да је за свој народ саставио буквицу и превео св. књиге. Када је он то урадио, не каже се, али се даде установити. Познато је, да је дозволом цара Валента добјегао год. 375 у Мезију Атанарик са својима Гетима, иозније дође овамо и Фритигерн из Германије. Њих двојица узму се сада свађати и отимати за старешинство над Гетима. Улфила је био на страни Атанариковој и када су му аријанске владике гетске саопштиле, да ће га, ако прими аријанизам, потпомагати и сам цар Валент, учини то Улфила. А да се аријанизам међу Гетима што боље учврсти и што више рашири, састави Улфила према ондашњој грчкој курзиви ирву словенску б квицу, која се иозније назвала глагољица, уреди аријаНско-глагољску литургију и преведе св. писмо на словенски језик. То је он дакле учинио између 375 и 380, јер се ове године последњи пут спомиње. Кад Созомен вели, да је Улфила год. 325 био на сабору у Никеји а год. 360 на сабору у Цариграду као владика Гота, близу је памети, да је он био владика исконскијех Гета а не онијех Гота,