Stražilovo

508

тиње се боре нротив хладноће тиме, што се у њиховом телу ненрестано развија нова и нова топлота. Само оне животиње, које зиму преспавају, јесу изузетак од тога правила; крв рускога цизла, кад зими спава, може да се расхлади на 4- 4°С, па ипак животиња не угине. Друкчије је код животиња са хладном крви, које немају своје рођене топлоте, него су онолико топле, колико и њихова околина. Већина ових животиња врло је осетљива на врућини и према испитивањима Бертхолдовим жабе и рибе угину, кад се крв њихова скроз загреје на +25°С, напротив могу да издрже велику хладноћу. Нознато је, да се рибе могу слати кад су смрзнуте, па кад су тамо доспеле, куда треба, могу оживити, кад се метну у хладну воду, да се у њој откраве. Славни путник на север Сер Џон Франклин приповедао је, како је видео једног шарана, који је оживио и толико се опоравио, да се весело праћакао, ма да је био са свим смрзнут пуних тридесет и шест сати. Исти је појав виђен и на жабама и пробањем потврђен. Но нашло се, да смрзавање сме ићи само до неке одређене границе, ако хоћемо да животиње после и оживе, кад се откраве. Ако је температура у околини спала на —5° до —6°С, животиње су поскапале и нису оживеле, кад су после и пазкљиво биле открављиване. Унутра у телу тих животиња не сме, према испитивању других испитивача природњака, температура спасти испод —2\5°С, хоћемо ли да после и оживе, кад се откраве. Испитиване су и јога ниже зкивотиње, као што су пијавице, пужеви и медузе. 0 овима последњима Г. Ј. Романес казује ово: „Када су се откравиле, цело њихово питијасто ткиво било је пуно као начичкано небројено многим леденим кристалима, који су се образовали у њима при смрзавању из морске воде, која је врло важан саставни део тога питијасгог ткива. На ипак кад су се откравиле животиње су се са свим опоравиле, ма да ткиво није могло доћи са свим на стару меру, јер је изгледало као искидано, по свој прилици од силних ледених кристалића." Тако шта пробано је и у најновије доба, а особито В. Кохс у Бону. Покушаје те за то је вредно узети на око, што настаје питање, да ли се баш скроз и скроз смрзне животињско тело на тим степенима хладноће. Образовање леда унутра у телу животиња пије тако прост процес, као што се обраЗ1'је лед у нашим рекама и барама. Крв и разни сокови у животињама нису чиста вода, него раствори, у којима има разних соли и беланчевина, а ми знамо, да се такви раствори смрзавају тек ис-

под 0°; пре пего што то буде, одвајају се соли и беланчевине од воде, која се мећутим смрзава. Кад ми н. пр. скупимо морски лед и раскравимо га, добићемо од њега не слану морску него слатку воду. И такви се процеси снују и у телу животињском. Један део сокова додуше одвојиће се и при —3° до —4°С смрзнути те бити лед, други пак воду неће упустити, те ће остати течан. Према покушајима Кохсовим свежа крв смрзла се тек кад се јако расхладила на —15°С, пошто су се међутим соли одвојиле. Тиме се тумачи позната чињеница, што су неке животиње веселе и при температурама испод 0°С, само ако је вода течна, у којој ж,иве. Могуће је нашу обичну воду разхладити и испод 0°, па да се не смрзне; то ћемо постићи, ако воду пре тога по сата кувамо да ври, те тако истерамо из ње све гасове, за тим пазимо да је вода са свим мирна; ваздух је не сме додиривати, за то је морамо поклопити стакленим поклопцем. Фаренхајт, који је познат са својих поправака на термометру, знао је за ту чињепицу још у почетку прошлога века. И видело се како су у тако разхлаћеној води биле веселе животиње, н.пр. пијавице, ма да је температура била —3° до —4°С. Њихова малена тела нису се смрзла ни на таквој хладноћи. Осим тих споменутих средстава, има животињско тело и других средстава против смрзавања. Крв и разни сокови у телу животињском већином су у врло танким каналићима. В. Кохс је пак доказао, да се течности у ситним длакастим судићима врло тегако смрзавају; тако звана капиларна снага као да неда, да се течности смрзавају. Кад је узео цеви, којих је унутрагањи пречник био тек 0 3 до 0 - 4 милиметра, разхладио је у њима воду до — 7°С, па се вода још није смрзла. Крвне жиле и остали судићи за разне сокове, у риба, жаба, пијавица итд. већином су пак јога много ситније цеви, те но томе, да се животињско тело са свим скроз смрзне, треба врло велике хладноће. Протоплазма је материја, за коју је везан живот; из протоплазме постају поједине ћелијице животињског тела, и та протоплазма може у даним приликама поднети врло велику хладноћу. Ми то опажамо на разним дрвенастим биљкама, које предурају и најљућу зиму, и споре некојих бактерија могу да поднесу и — 40°С и вигае. Опасно је пак, над се лед образује унутра у телу или унутра у ћелијици. Као што је познато, лед заузима већи простор него ли вода, откуда постаје. Воце и бомбе напуњене водом па добро запушене, пуцају, кад се вода у њима смрзне. Слични нојави збивају се и